MUZIKA XX VEKA

Опште одлике музике прве половине 20. века

Почетком 20. века у музичкој уметности појављују се многи нови потпуно различити
правци.
Експресионизам је настао почетком 20. века. Реч експресионизам потиче од речи експресија, што значи израз. Тај правац у музици представља одступање од свих хармонских, мелодијских, ритмичких и формалних правила која су установљена у претходним епохама.
Серијална музика настала је у Француској у 20. веку. Дела тог правца састоје се из серија, а то су низови тонова којима композитори одређују висину, трајање, динамику и начин извођења. Серије се могу изводити увек у истом редоследу и трајању тонова, али и у неком другом, што зависи од самог композитора.
Електронска музика настала је захваљујући развоју електронике и информатике, које су композиторима омогућиле истраживање нових извора звука. Ти звукови не зависе од могућности извођача, већ од умећа композитора који користи електричне уређаје. Електроника се најпре употребљавала у класичној музици, а потом се проширила и на друге врсте, као што су рок, џез, поп итд.
Минимализам је правац који у музици не означава трајање дела, већ се односи на неприметне промене појединих музичких сегмената, као што су мелодија, ритам, динамика, тонска боја и други, током композиције. Минималистичка музика лако се препознаје по готово хипнотичком понављању кратких мелодијских или ритмичких узорака. Тај стил настао је под утицајем афричке и далекоисточне музике. Почетком 20. века јавља се и неокласицизам као одговор на нове тенденције у музици. То је правац у коме су се композитори окретали класичним вредностима музичке прошлости. Тај термин представља и назив за стил који у себи обједињује необарокна, неоромантична и неоренесансна дела.

Значајнији представници музике прве половине 20. века

Различити стилски правци који су обележили музику прве половине 20. века дали су велики број истакнутих стваралаца. Међу њима су и Игор Стравински, Сергеј Рахмањинов, Дмитриј Шостакович и Арам Хачатурјан.

 

Игор Стравински (1882–1971) један је од најзначајнијих композитора 20. века. Као стваралац био је веома модеран за своје доба. Опробао се у готово свим стиловима и правцима прошлог столећа. Врхунске домете достигао је у балетима Жар-птица, Петрушка, Посвећење пролећа, који су премијерно изведени у Паризу. Та дела настала су у периоду у којем је Стравински стварао инспирисан руским фолклором. Из његовог другог, неокласичног стваралачког раздобља издвајају се композиције у којима евоцира историјску прошлост и музику својих претходника. То су опера-ораторијум Краљ Едип (Oedipus Rex), опера Живот развратника, балети Пулчинела, Вилин пољубац и Аполон, вођа муза и сценско дело Прича о војнику. Пред крај живота бавио се и серијалном техником. У бројна камерна, концертантна и клавирска дела увео је и елементе џез музике.

У част композитора Игора Стравинског у Паризу је 1983. године направљена фонтана која носи његово име. То је рад два скулптора, Жана Тинглија и Ники де Сан Фал. Фонтана је украшена са шеснаест фигура које се крећу кроз воду, а визуелно представљају најзначајнија дела Стравинског.

Игор Стравински: Жар-птица
Балетом Жар-птица, који је изведен 1910. године, Стравински је скренуо пажњу на своју уметност и од тада се његова дела стално изводе на концертним подијумима широм света. Либрето је базиран на руској народној причи о магичној жар-птици која доноси срећу, али и несрећу ономе ко је ухвати.

Игор Стравински: балет Петрушка
Балет Петрушка Стравински је компоновао током 1910. и 1911. Тада је имао 28 година, а то дело представљало је велики корак напред у његовој каријери. Конципиран је у четири слике и бави
се животом трију лутака – Петрушке, Балерине и Арапина – које на једном сајму оживљавају. У балет Петрушка Стравински је унео богату оркестрацију којом дочарава шаренило и вреву сајма. Музика је живописна, често бурлескна, пуна покрета и играчких ритмова.

Занимљиво
Петрушка је лутка која се ставља на руку и покреће прстима. Веома је популарна у руском луткарском позоришту.

 

Сергеј Прокофјев (1891–1953), уз Игора Стравинског, један je од најзначајнијих руских композитора 20. века. Стваралаштво тог аутора заснива се на традицији руског романтизма,
али стилски припада и експресионизму и неокласицизму. Посебно се издвајају његова дела Скитска свита за оркестар и Сарказми за клавир. Прокофјев је значајан и као представник
неокласицизма, а најаутентичнији пример тог стила у његовом стваралаштву представља Класична симфонија, коју је писао по узору на Јозефа Хајдна. Највише композиција написао
је у класичним формама сонате или концерта. Компоновао је и велики број оркестарских дела, међу којима и седам симфонија. Писао је музику за филмове. Посебно се издвајају балети Ромео и Јулија и Пепељуга и опера Заљубљен у три наранџе.

Сергеј Прокофјев: Ромео и Јулија, балет
Балет Ромео и Јулија представља врхунац стваралаштва Прокофјева. Инспирисан истоименом трагедијом Вилијема Шекспира, композитор је на специфичан начин осликао различите ликове. Пажљивим одабиром инструмената (на пример, за Јулију флаута, за рат Монтекија и Капулетија тромбони) и маштовито реализованим темама, успео је да дочара
карактере ликова те љубавне приче и ситуације у којима су се они нашли. Композитор је од балетске музике направио и три свите за оркестар, као и свиту за клавир. И у тим верзијама музика Прокофјева често се изводи на концертним подијумима.

 
Дмитриј Шостакович (1906–1975) највећи је симфоничар 20. века. Његово стваралаштво стилски припада и експресионизму и неокласицизму. Написао је петнаест симфонија, од којих
су најзначајније Прва, Пета, Седма, позната под називом „Лењинградска”, и Осма симфонија. Компоновао је концерте за клавир и виолину, гудачке квартете и камерну музику.
Посебно се издвајају његова дела за клавир, балети Златно доба и Бистри поток, као и опере Нос и Леди Магбет Мценског округа, позната под именом Катарина Измајлова.

Дмитриј Шостакович: Други валцер
Други валцер познати је назив одломка из Џез свите бр. 2, коју је Шостакович 1938. компоновао за Државни џез оркестар Виктора Кнушевицког, а исте године премијерно су имали прилике да га чују и слушаоци Радио Москве.
То дело данас је веома популарно. Можеш га чути у различитим аранжманима, али и као музичку тему у неколико филмова.

Други валцер не свира се само на концертним подијумима већ се често користи и као музика за игру.

Арам Хачатурјан (1903–1978), совјетско-јерменски композитора, у чијим се делима осећа утицај јерменске народне музике. У његовом опусу посебно место имају балети
Спартак и Гајане. Најпознатији став из балета Гајане јесте „Игра сабљама”. То је ритуални плес у коме играчи држе сабље док играју. Композитор је у тој игри користио мотиве јерменског фолклора. Звук те композиције сигурно ће те подсетити на борбу сабљама.