МУЗИКА СРЕДЊЕГ ВЕКА

 

            Иако се средњи век често назива „мрачним веком“ овај период ће у историји остати запамћен и по интересантном накиту и вештини украшавања драгим камењем. Неговање култа накита ишао је паралелно са развојем моде тога доба, најфинији материјали, свила и крзно били су прилика да се покаже богатство добростојеће породице. А уз раскошну гардеробу носио се и скупоцени, уметнички обрађени накит.

Средњи век је део историје за чији се почетак узима пад Римског царства, а његов завршетак се, приближно, поклапа с крајем 13. века. У том периоду јавља се феудализам као ново друштвено уређење. С појавом хришћанства утицај цркве постао је јачи, а у њеним оквирима развија се уметност која је била у функцији обреда и инспирисана црквеном тематиком.

            Средњовековна музика је била везана за цркву и црквене обреде. Доминирао је глас и једногласно певање. Напеви су имали једноставне мелодије, а писани су на религиозне текстове. Разликовала су се два начина певања: псалмодично, у коме је реч доминирала над мелодијом, и мелизматично, у коме је мелодија доминирала над речима.

РАНОХРИШЋАНСКА МУЗИКА

ВИЗАНТИЈСКО ПЕВАЊЕ

            Музика у Византији изводила се у цркви и црквеним обредима. Мелодије су биле једногласне. Њих је у 8. веку сакупљао Јован Дамаскин, грчки теоретичар и композитор. Он је створио збирку црквених напева коју је назвао Октоих, што преведено с грчког језика значи Осмогласник. Реч Октоих састоји се од две речи: окто, што значи осам, и ихос, што значи глас. У збирци се налазе мелодије које су биле најпримереније певању на богослужењу источнохришћанске цркве.

Византијско певање је веома специфично. Такав начин певања зове се појање.

Византијско певање карактерише смирена, молитвена атмосфера. Мелодија се пева над исоном, дугим лежећим тоном, што је пракса певања источнохришћанске цркве.

Музика источног хришћанства до данас је остала искључиво вокална. Најважнији

источнохришћански обред зове се литургија. Настала је још у првом веку, али сетоком времена мењала. Коначни обликдао јој је, у 4. веку, Свети Јован Златоусти. Он ју је скратио и свео на три дела: проскомидију, литургију оглашених и литургију верних. Поред литургије, у богослужењу се певају и друге духовне песме: тропар, кондак, ирмос, химна, стихира. Те песме посвећене су одређеним светитељима.

Тропар је свечана песма посвећена светитељу, дану или важним духовним темама.

ГРЕГОРИЈАНСКИ КОРАЛ

            Ширење хришћанства подразумевало је сједињавање нове религије с националним обележјима сваког народа – црквеним обредима, језиком и музиком. Црква је, међутим, желела јединствену уметност, те је тежила да музику ослободи од народних утицаја. У

музици Западне Европе то је учинио папа Гргур Први Велики. Он је од постојећих напева из корала одабрао оне које је одредио као трајну вредност у црквеном богослужењу и начинио збирку Антифонариjум. Ти напеви су, по папи Гргуру, названи грегоријански

корал. Мелодије корала увек су једногласне, а ритам прати изговор текста, који је писан на латинском језику. Пева се a cappella (а капела), тј. без инструменталне пратње. У цркви се задржава већ позната пракса антифоног и респонзори јалног певања.

Грегоријански корал има веома сличан молитвени ток мелодије као и византијско појање.

У црквеној пракси те мелодије певају мушкарци.

РАНИ ОБЛИЦИ ВИШЕГЛАСЈА

            За разлику од антике, у којој проналазимо ретке примере двогласја, у средњем веку вишегласје се развија у једноставним облицима који се називају органум, дискант и мотет.

            Органум је најједноставнији облик вишегласног певања. Код њега се гласови крећу у паралелним квартама или квинтама, у истим нотним вредностима. Јавља се средином 11. века. Један глас је мелодија из грегоријанског корала, а други је пратња.

Дискант је такође двоглас. Тај облик јавља се у 11. веку. Код њега су се гласови кретали у супротном смеру, у интервалима квинте и октаве.

            Мотет је сложенији облик вишегласја. За разлику од органума и дисканта, у којима је коришћен само латински текст, у мотету се употребљава и француски језик. Писан је за два или три гласа. Увођење вишегласја допринело је развоју музике и подстакло појаву полифоније, која се посебно развила у бароку, као и развој хармоније.

РАЗВОЈ ДУХОВНОГ И СВЕТОВНОГ ВИШЕГЛАСЈА У

 ЕВРОПИ

            У развоју вишегласја препознају се два раздобља: арс антиква и арс нова.

            Арс антиква (латински ars antiqua – стара уметност) обухвата раздобље од 12. до 14. века. Карактеристични облици тог периода јесу органум и дискант, а главни представници Леонин и Перотин, свештеници и композитори који су радили у Катедрали Нотр Дам у Паризу.

Арс нова (нова уметност) обухвата 14. век, а нарочито се развила у Италији и Француској. У том периоду настају два нова облика: кондуктус и мотет. Кондуктус је био

једногласан или вишегласан. Писан је на латински текст, који је могао бити духовног или световног карактера. Мотет је облик у коме се истовремено развија неколико различитих мелодија које имају различит текст. Његов назив потиче од француске речи mot (мо), што значи реч.

СВЕТОВНА МУЗИКА СРЕДЊЕГ ВЕКА

            Световна музика развијала се у народу. То је била музика музичара који су се у различитим крајевима Европе различито звали: трубадури и трувери у Француској, минезенгери у Немачкој и минстрели у Енглеској.

У музици тих уметника коришћено је све оно што црква није дозвољавала: богата ритмика, игра, инструменти (виола, рог, харфа, бубањ). Тематика је била претежно љубавна, а музичари-песници били су инспирисани витезовима и жртвовањима за идеалну љубав. Музика је изражавала различите емоције, пре свега тежњу за љубављу и срећним животом. Световна музика средњег века имала је веома разноврстан садржај, па су се песме делиле на романсе, успаванке и друге. Поред њих, развијале су се и ви шегласне световне песме, у два или три гласа, а најзначајније су мадригал, кача и балада. Док је мадригал био вокалног карактера, у баладама је најдубљи глас најчешће изводио инструмент. Кача је била заснована на канону.

ПОЧЕЦИ ДУХОВНЕ И СВЕТОВНЕ МУЗИКЕ У СРБИЈИ

Музика се у средњовековној Србији изводила и у свакодневном животу, и на двору и у народу. У држави Немањића била је у саставу дворског церемонијала, али и део народне традиције. Током робовања под Турцима, од средине 15. века, народ је, кријући се, певао уз гусле и свирао у тамбуре, зурле, тапане и још неке инструменте. То музицирање помиње се и у народним песмама. На споменицима српске средњовековне ликовне културе од краја 12. до половине 18. века, могу се видети бројни инструменти који нам указују на богати средњовековни инструментаријум код нас: тасови, бубњеви, рогови и трубе, разне врсте лаута и псалтериони.

            Корени српске музике сежу у време Старих Словена, код којих је музика била саставни део свакодневног живота. Познато је да су племена имала заједнички глагол: пјети (певати) и именицу пјесн (песма), а археолошки подаци доносе нам податке о музичарима, певачима и свирачима, као и о инструментима које су свирали.

            У средњем веку музика се и у Србији развијала пре свега у цркви. За то су највише заслужни Ћирило и Методије, који су у 9. веку у богослужење увели словенски језик, који се и данас користи, а зовемо га старословенски језик. У црквама се певало једногласно, уз пратњу хора, а таквих примера има и данас. Хор је певао дуге лежеће тонове који се зову исон. Мелодије су преузимане из Осмогласника. И у традицији српске музике проналазимо облике црквеног појања источнохришћанске цркве. Централни богослужбени обред, а самим тим и музички, јесте литургија. И у српском црквеном обреду литургија се дели на: проскомидију, литургију оглашених и литургију верних.

            Осим литургије која је намењена живима, у цркви се служи и опело – литургија за мртве. Та два обреда потпуно се разликују.

            Поред литургије и опела, постоје и молитвене целине: вечерње, јутрење, полуноћница и друге, као и остали облици црквеног појања: химне, стихири, тропари, кондаци и ирмоси.

            Поједини српски средњовековни музички рукописи писани су неумама. Њихови аутори били су Кир Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин.

Поред духовне развијала се и световна музика. Први музичари феудалног доба били су скомраси, а називали су их и гудци и свиралници. То су били путујући музичари, играчи, певачи и забављачи који су сталмо мењали место боравка, али су били и део сталног особља на дворовима великаша.

            О богатству инструмената који су у то доба коришћени у Србији сведоче фреске у манастирима. На њима се могу видети стари облици гудачких и трзалачких инструмената, као и различите врсте свирала и удараљки.

Музичари су својом свирком увеличавали многа весеља. Познато је да је властела на крунисању Стефана Првовенчаног слушала свирку бубњева и гусала, да су краља Милутина дочекивали с краљевим песмама, а деспоте, попут Стефана Лазаревића, свирањем у трубе. Он је чак на свом двору имао музичку капелу, а његови музичари свирали су и на лађама док је гостио турског цара. И Стефан Душан је на свом поседу имао музичаре, које је поклањао заједно с имањем. Размењивао их је с Дубровником поводом разних свечаних пригода. Цењени српски свирач Драган из Призрена био је 1335. градски музичар у Дубровнику. И деспот Ђурађ Бранковић волео је музику. У његовој библиотеци налазио се и чувени псалтир богато илустрован цртежима музичких инструмената, који се некада називао Српски псалтир, а данас је познат под именом Минхенски псалтир, јер је сада део колекције Баварске државне библиотеке у Минхену.