ОПЕРА
Опера се први пут јавља у
бароку, а неки сматрају да је извођење прве опере истовремено означило и
почетак барокне епохе.
Назив опера потиче од
скраћенице италијанске фразе opera in musica што значи музичко дело!
Многи сматрају да је извођење прве опере означило почетак барокне ере.
Најзначајнији композитор оперске музике у класицизму био је Волфганг Амадеус Моцарт.
Oпера је музичко-сценски жанр у којем се радња доноси певајући уместо говорећи. Неки теоретичари позоришта сматрали су да се музиком много лакше могу изразити емоције него самим говором. Зато су певање у опери сматрали идеалним начином да се изрази срећа, туга, љутња, радост, љубомора, и др.
Опера је музичко-сценско дело које спаја многе врсте уметности. Поред музике, саставни део оперског дела чине и књижевност, покрет, ликовна уметност, глума.
За књижевност је везан либрето. Либрето је реч која се односи на драмски текст на основу којег је настала опера. Сама реч потиче од италијанске речи libreto што значи мала књига, књижица. Њега пише либретиста тако што сам смишља причу или користи неки већ познати наслов из књижевности, као што је на пример Евгеније Оњегин Александра Пушкина. Ако користи туђе дело, либретиста најчешће мора да скрати причу и прилагоди је за потребе оперског дела. У таквој, скраћеној верзији, он мора да води рачуна да радња остане разумљива и да се на сцени појаве сви најзначајнији ликови.
Опера може да се упоредити са драмом или филмом. Могу се уочити сличности и разлике са акционим филмовима или са филмовима у којима се описују осећаји и догађаји. У операма можемо упознати све врсте осећаја, од оних које смо можда већ осетили, до оних које нисмо.
Свака оперска прича подељена је у чинове, којих
најчешће има од два до пет. У оквиру чинова смењују се мањи сегменти који се
називају слике. Њих најчешће распознајемо по промени сценографије.
Оркестар
има једну од најзначајнијих улога у опери. За разлику од симфонијских оркестара
који се приликом извођења налазе на сцени, оперски оркестар се налази у
посебном простору испред сцене, који као да се налази један спрат испод сцене.
Из гледалишта се музичари из оркестра не виде, али се види диригент који прати
дешавање на сцени.
Покрет се односи на
балет, али и на сценски покрет који је неопходан свим извођачима на сцени. Да
би добро певали, а истовремено се лако кретали на сцени, оперски певачи морају
добро да познају сценски покрет.
Ликовну уметност у
оперском делу везујемо за сценографију, костимографију, маску (шминку), декор.
Глума је неизоставни део
сваке представе, јер певач не само да мора сјајно да пева, он мора да буде и
одличан глумац, као што су глумци који играју у драмским представама у
позоришту.
А музика је, наравно,
главна уметност. Најважнија личност је композитор који ствара оперско дело. То
је изузетно тежак посао. Композитор мора да осмисли музику која ће у потпуности
одговарати либрету, а затим да је напише водећи рачуна о солистима, хору,
балету и оркестру!
Дакле, у опери учествује
велики број занимања. Осим певача, играча, свирача и диригента, које видимо
током извођења, за успешну представу важни су и појединци које не видимо на
сцени:
либретиста –
пише текст
композитор –
пише музику
редитељ – осмишљава музику
кореограф –
припрема играчке и балетске сцене у опери
сценограф –
осмишљава изглед позорнице у свим чиновима и сферама
костимограф –
израђује нацрте одеће за сваки лик
инспицијент –
прати извођење и брине о правовременом изласку извођача
на позорницу (позива глумце путем разгласа у њиховим гардеробама)
шаптач – прати текст и
помаже певачима да се присете текста
мајстор расвете –
брине за расвету на позорници и светлосне ефекте
сценски радници – припремају све што је потребно за позорницу (пре и за време представе)
С обзиром да велики број људи учествује у реализацији опере, могуће су и непредвиђење ситуације, које могу и да сметају извођачима и диригенту, а публици су забавни догађај преко којег се прелази с добронамерним осмехом.
Арије су
најлепши делови опере. Углавном их певају главни ликови, али су неке од њих
намењене и споредним улогама. У арији певач може да покаже све своје техничко и
певачко умеће. Тешке су за извођење. Арије по свом карактеру могу
бити лирске и драмске, што зависи од улоге извођача.
Хорске
нумере имају посебно место у операма. Хор се јавља у масовним сценама као
активни учесник или коментатор драмске радње. Хорске сцене су често изузетно
ефектне.
Увертира
је уводна музика која је писана за оркестар. У њој се најчешће чују главни
сегменти из самог дела. Она уводи публику у атмосферу радње.
За разлику од арије, речитатив
је ‚певани говор‘. Код њега сваки слог има свој тон, па је и начин извођења
сличан говору и текст се одвија истом брзином као када говоримо. Улога
речитатива у оперском делу јесте да покрене драмску радњу и обично се јавља у
тренуцима када драмска радња застаје.
Солистички ансамбли се често појављују у операма. Они су налик разговору више особа истовремено, што значи да они подразумевају да више певача пева истовремено. У операма се јавља више врста солистичких ансамбала, а назив зависи од броја учесника: дуeт (два), терцет (три), квартет (четири), квинтет (пет), секстет (шест), итд.
Балетске нумере
се у операма појављују било као самостални сегменти, било као део неке велике
оперске сцене. Ако су самостални сегменти, онда се у њима не појављују певачи,
већ су само балетски играчи на сцени, а ако су део драмске радње, онда се
играчи појављују у другом плану, испуњавајући сценски простор.
Оркестарске
нумере у операма имају улогу предаха у
драмској радњи. Они или завршавају саму сцену или се јављају као најава
атмосфере у којој ће се даље дешавати драмска радња.
ОПЕРЕТА
Оперета је
музичко-сценски облик у коме се радња одвија кроз певане, игране и говорне
нумере. Сама реч оперета настала је од италијанске речи operetta
што значи мала опера. Међутим, она не представља умањену варијанту
опере, већ самостално музичко-сценско дело које има сасвим другачији карактер
од опере, и најчешће је шаљивог и лаганог садржаја. Либрето је најчешће
заснован на улепшаним и наивним животним причама, љубавним згодама и незгодама,
и срећног су завршетка.
Поред певаних сегмената,
за оперету су карактеристичне и бројне играчке нумере које су засноване на
популарним играма, као што су валцер, полка, кан-кан и друге. За разлику од
опере, оперете су писане за знатно мањи оркестар. Али, без обзира на лакоћу
музике, оперете су изузетно захтевне за извођење, јер траже свестране уметнике,
који морају да буду подједнако добри певачи, глумци и играчи.
Оперета је настала око
1839. године у Паризу, али се интересовање за њу веома брзо ширило Европи.
После Париза, оперета осваја Беч. Најзначајнији представници овог музичког
жанра су Жак Офенбах у Француској и Јохан Штраус Млађи у Аустрији.
|
Оперета је настала из француског облика
комичне опере која се звала ‚Опера комик‘, средином 19. века. Често се сматра
мање озбиљном од опере. То је музичко-сценски жанр у коме сатира игра веома
значајну улогу. Актуелна сатира је заједничка многим оперетама, иако је,
проналазимо и у неким оперским делима. Ипак, опере су се својим садржајем
углавном бавиле озбиљним темама, док су однос према друштву, социјалним
проблемима и буржоазији постали актуелани и атрактивни за форму каква је
сатира. Жак Офенбах (1819–1880)
најчешће се помиње као творац овог жанра, мада је прву оперету написао
Флоримон Ерве, певач, композитор, либретиста, диригент и позоришни сликар.
Офенбах је цео свој радни век провео у Паризу, где је и умро. Био је музичар
у оркестру, а касније и управник позоришта. Написао је око стотину оперета
ведрог карактера. Био је сјајан сатиричар политичких околности у француској
свога доба, а такође је оштро коментарисао културни тренутак свога времена.
Такође, правио је пародију на античко доба, што је било у моди тога времена.
Најпознатије оперете овог уметника су Орфеј у подземљу и Лепа
Јелена. Најзначајнији композитор оперета на
немачком језику је аустријски Јохан Штраус млађи (1825–1899). Његова
најпопуларнија оперета је Слепи миш Поред овог дела, написао је
шеснаест оперета, које су приказане са велики успехом. Штраусова музика у
оперетама подсећа на музику његових чувених полки и валцера, које су писане у
бечком стилу. |
Балет, или како га данас још називамо класични
балет, настао је у 17. и 18. веку као део опере. Тек се у 19. веку развија
као самостални облик и он се и данас изводи на позоришним сценама. То је време
када балерине почињу да играју на врховима прстију у белој лаганој сукњи, а то
су симболи класичног или, како га још називају, белог балета.
Почетком 20. века развијају се модеран
балет и савремена игра. Термин модеран балет користи се за
кореографије у којима кореограф користи класичне балетске покрете, али не и
играње на врховима прстију. Савремена игра јесте назив за кореографије које су
засноване на потпуно слободним покретима и немају покрете класичног балета.
Најзначајнији представници балетске музике
су Адолф Адам који је написао балет Жизела и Лео Делиб, аутор балета Копелија.
Најзначајнији композитор балетске музике је Петар Илич Чајковски, који је
написао три чувена дела овог жанра – Успавана лепотица, Лабудово
језеро и Крцко Орашчић.
У 20. веку балет постаје популарнији
музичко-сценски жанр од опере. У Паризу почетком 20. века делује Руски балет,
чији је уметнички директор био Сергеј Дјагиљев. Овај балетски импресарио је
више од двадесет година надахњивао композиторе и остале уметнике, међу којима
су Игор Стравински, Морис Равел, Клод Дебиси и многи други. Посебно је значајна
сарадња Дјагиљева са Игором Стравинским, који је за руски балет написао три
позната балета – Жар птицу, Петрушку и Посвећење пролећа.
Нема коментара:
Постави коментар