Трзалачки инструменти

 

Трзалачки инструменти су подгрупа жичаних инструмената код којих се тон добија трзањем жица. Трзање жица се изводи прстима или малим пластичним троугластим делом, који се зове трзалица.

Најзначајнији трзалачки инструмент је харфа, најпопуларнији трзалачки инструмент је, сигурно, гитара, а у тој групи се налазе још и мандолина, као и разне врсте тамбура.

(Кликнути на слику за информације о сваком инструменту посебно)

               

Стари инструменти, од којих данашњи трзалачки инструменти воде порекло су и лира, китара и лаута.

          

Групи трзалачких инструмената припадају харфа, гитара, тамбура и мандолина. Код њих се звук добија трзањем (окидањем) жице прстом или прстима.

ХАРФА

  

Харфа је најзначајнији трзалачки инструмент. За разлику од других трзалачких инструмената она има између 46 и 48 жица. Неке од њих различито су обојене да би се извођач лакше сналазио у свирању. Свака жица за ноту ДО (C) је црвена, а свака жица за ноту ФА (F) је плава.

Звук на харфи не зависи само од жице коју је извођач окинуо већ и од седам педала које се налазе у дну инструмента и помоћу којих се жица затеже или попушта и на тај начин мења висина тона. Педале извођач покреће ногама.

Харфа је један од најстаријих инструмената?

 Порекло харфе је везано за ловачки лук. У Египту су постојале харфе зване тебуни. Тај инструмент користили су и стари Јевреји и стари Грци, а у Шкотској су на њему свирали народни певачи који су се звали барди. Харфа је своје право место у музици пронашла тек у 19. веку, у доба романтизма. Тада је настао велики број композиција за тај инструмент.

Харфу проналазимо и у Ирској, у којој је вековима негована традиција свирања на том инструменту. Она је данас саставни део ирског грба, а налази се и на споменицима као симбол те земље.

Харфа се користи као солистички инструмент, као део камерних ансамбала и као оркестарски инструмент.

Многе композиције за харфу описују природу: звук кише, шум ветра, ноћ, свитање и друго. Неке од њих својим звуком дочаравају и животиње – њихов ход, лет, зујање, цвркут, шуњање итд. 

ГИТАРА

Гитара може бити и солистички и пратећи инструмент. Као солистички изузетно је покретна, мелодична и технички захтевна, а као пратећи користи се у различитим музичким жанровима. За разлику од гудачких инструмената, гитара има шест жица, а тон се добија њиховим окидањем. Жице се могу окидати јагодицом прстију или ноктима.

У новије време направљена је и електрична гитара. Она нема резонантну кутију какву има обична, тзв. акустична гитара. Код ње се тон, после окидања, добија треперењем, које се претвара у електричне импулсе, а они се преко звучника враћају у тонове. Жице се окидају трзалицом.

Постоји и бас-гитара. Она има четири жице и успешно замењује контрабас. Припада ритам секцији и има пратећу улогу!

Електрична и бас-гитара користе се у различитим жанровима забавне музике.

Претече гитаре у Европи су се појавиле после 10. века. Ти први инструменти били су слични лаути и пореклом су са Истока. Прво су донети у Шпанију, где су веома брзо постали народни инструмент и добили име – гитара.

Данас у Португалији постоји и посебна врста гитаре на којој се свира фадо – традиционална музика те земље.

Нашнајпознатији гитариста је Јован Јовичић. Он је уједно и аутор многих уџбеника за гитару који се копристе у нашој земљи али и у иностранству. 

За крај приче о гитари погледајте видео о томе како се прави гитара. 

ТАМБУРА

Тамбуру данас најчешће виђамо у тамбурашком оркестру. Тај инструмент може да буде различите величине, у зависности од тога да ли свира више или ниже тонове. Звук се добија окидањем жице трзалицом.

Тамбурашки оркестри углавном изводе народну музику, али постоје и бројни аранжмани популарних дела класичне музике.

МАНДОЛИНА

Мандолина је инструмент који данас ретко можемо да видимо на концерту или у медијима. Најчешће се користи у народној музици или у појединим аранжманима забавне музике. Настала је од лауте, инструмента на коме су свирали трубадури и трувери. Звук се добија окидањем жице трзалицом.

Мандолина је карактеристична за италијанску народну музику и њен звук асоцира на Италију.

Мандолина је постала чувена и по књизи Мандолина капетана Корелија, коју је написао Луј де Бернијер. 

ЛАУТА

Лаута је веома стари трзалачки инструмент. Коришћена је током 15, 16. и 17. века као соло инструмент, али и за пратњу. Проналазимо је у делима многих композитора епохе ренесансе, али и великана барока: Георга Фридриха Хендла, Јохана Себастијана Баха и Јозефа Хајдна. Лаута је, такође, и инструмент који су користили народни свирачи.

Лаута је инструмент источњачког порекла. У Европу су је пренели Маври у 13. веку и убрзо је постала веома популарна. Резонантна кутија лауте, крушколиког облика, израђена је од дрвета, најчешће оморике. Издубљен део резонантне кутије, испод жица, прекривен је урезаном шаром у виду руже. Врат је направљен од светлог дрвета с глазуром од ебоновине која штити инструмент. Жице су од овчјих црева и метала и обично груписане по паровима, којих најчешће има пет.

ЦИТРА

Цитра је трзалачки инструмент у облику правоугаоне плитке кутије на којој је по дужини разапето 30–45 жица. Жице се трзају прстима и челичном трзалицом причвршћеном за палац. Звук је веома тих, тако да цитра не пружа велике извођачке могућности.

Цитра је код нас највише у употреби била у Војводини, код Мађара, као аустроугарска традиција. Репертоар су чиниле песме, али и инструментална пратња народних игара, валцера, чардаша, кола и других игара. Порекло цитре веома је старо. У наше крајеве вероватно је дошла из Азије, која се сматра прадомовином тог инструмента, који се јавља и на ширем подручју Европе.

БАЛАЛАЈКА

Балалајка је руски народни музички инструмент. Појавила се око 1700. године и заменила инструмент који се звао домра. У почетку је служила за пратњу певања и игре. Балалајка се најчешће препознаје по троугластом облику. Одиграла је важну улогу у музици Источне Европе. Користи се као солитисчки и као оркестарски инструмент.

Најранији подаци указују на то да се балалајка први пут појавила у централној Азији, у верзији са две или шест жица. Корене вуче из 12. века, када је по облику била веома слична лаути. За данашњи изглед и побољшани звук заслужан је руски племић и свирач балалајке Василиј Васиљевич Андрејев, који је живео и радио у другој половини 19. века. Он је с градитељима виолина побољшао облик резонаторске кутије, по коме и данас препознајемо тај инструмент.