Реч антика потиче од латинске речи antiquus, што значи стар, старински, древан. Тај термин означава период политичке и културне историје у којем су водећу улогу имали античка Грчка и Рим. Античке цивилизације су заузимале велику територију, а почеле су да се развијају око 3.000 година п. н. е. Слично им је било робовласничко друштвено уређење, али су њихове културе биле веома различите. Па ипак, оне показују и неколико заједничких особина када је у питању музика. Делили су је на музику владајућег слоја, затим на ону везану за дворове и владаре и на музику народних слојева. Античко доба је било доба када су музичари први пут у историји постали професионалци. У неким цивилизацијама сматрали су их за људе који су били веома близу боговима. Данас о њима знамо на основу споменика, слика и археолошких ископина. На њима су сачувани многобројни прикази музичара, свирача и играча.
Месопотамија
Цивилизацију Месопотамије чине културе Сумера, Асираца и Вавилонаца, које су се развијале у равници између река Еуфрата и Тигра. Музика се у Месопотамији развијала паралелно са Египтом. И у овој античкој држави музичар је имао веома важно место. На двору је постојало неколико стотина свирача и певача. И магијско дејство музике је било веома изражено. Користила се у обредима, јер су јој приписивали чудесну моћ. На пример, свако годишње доба имало је свој интервал, а имале су их и поједине појаве у космосу. Музичари у Месопотамији познавали су две лествице: пентатонску и хроматску. Од инструмената, користили 137 су: лире и харфе, посебне рогове и врсте дугуљастих флаута, а од удараљки: чегртаљке, разне бубњеве и звечке. Понекад су читави олтари били направљени у облику огромног бубња, који је имао велику звучну снагу, а постојали су и бубњеви толико велики да се на њима плесало!
Египат
У Египту музичар је имао улогу фараоновог рођака. Била везана за магију и свечане обреде. Један од најзначајнијих био је култ бога Озириса и богиње Изиде. У магијским обредима овог култа подједнако су учествовали и музичари и народ. У старом Египту користио се велики број инструмената. Дувачки инструменти (разне трубе и свирале) најчешће су служили у војне сврхе. Од жичаних инструмената употребљавале су се цитре и харфе, али и разне врсте удараљки, које су највише личиле на кастањете. У то време свирало се и на хидрауличним оргуљама, које су користиле воду за потискивање ваздуха у цеви. По оснивању сталних војних јединица, појавили су се и војни оркестри, с типичним војним инструментима – трубама и бубњевима. На основу инструмената данас знамо да су музичари тог времена познавали пентатонску и хроматску лествицу. За нотацију се претпоставља да у то време није постојала.
Индија
Музика је имала велики значај и у Индији. Била је у непосредној вези са религијом и филозофијом. У великим спевовима Рамајана и Махабхарата играњем и 139 певањем се приказује борба добра и зла и описују подвизи нацоналних хероја. Два основна типа индијске музике су саман и рага. За свирање су користили разне врсте бубњева, звона, кастањета. Најпопуларнији су били жичани инструменти, а осим њих користили су и различите свирале.
Грчка
Музика Старе Грчке јесте колевка целокупне европске цивилизације. Развијала се од 8-6. века пре нове ере, а свој златни век је доживела у 5. веку пре Христа. Најзначајнији инструменти били су лира, китара (сличне харфи, али знатно мање) и аулос (дувачки инструмент).
Рим
Уметност старог Рима развијала се под утицајем Грчке. Освајајући Грчку, Римљани су у своју уметност почели да уносе многа обележја која су донели из те земље. Римски војници су куповали, отимали, а понекад и добијали на поклон разна уметничка дела која су носили у своју отаџбину. Често су у Рим доводили и грчке уметнике (понекад као робове) да би радили за владара. У старом Риму музике је било и на двору и у народу. Међу инструментима најзаступљенији су били аулос и китара. Стари Римљани су, као народ који је имао војничку традицију, користили и лимене дувачке инструменте, на пример посебне врсте трубе и рога. Многи богаташи су у својим кућама имали оркестре.
Платон и Конфучије о музици
О значају музике за људску душу много се знало још у древна времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са својом савешћу и природом у којој су оби-авали, велику пажњу су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда и васпитања омладине. Нећемо детаљније писати о наведеном, пошто то није тема нашег рада. Па ипак, не можемо мимоићи Два мудраца прошлости који су о музици говорили као о нечему веома битном. Обојица су стварала у петом веку пре Христа, и обојица се сматрају великим синовима својих народа. С обзиром да су живели у разли-читим, један другом непознатим, световима, право је чудо како су о овом питању имали готово истоветне ставове и како су на сличан начин настојали да поуче своје савременике здравој употреби мелодија. Реч је о грчком философу Платону и кинеском учитељу Конфучију.
Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармонији за које се опредељује. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње иастројење душе. Једном речју: КАКВУ МУЗИКУ СЛУШАШ - ТАКАВ СИ.
У свом кључном дијалогу "Држава", Платон је многа места посветио музици. У његово доба, музика је била неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да је "Држава"посвећена могућности устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнасгику. Музика васпитава душу, а гимнастика тело.
Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко упражњава гимнастику, занемарујући душу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак, снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменивост музике у коју су унета градилачка начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично.
Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ове области људског делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.
У различитим друштвеним уређењима разни су видови музике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно најнижи слој друштва, Платон, не без ироније, вели да је она "дивно државно уре-ђење, анархично, шарено, које свома без разлике, и једнакима и неје-днакима, дели некакву једнакост". Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку вредност. У демократији млађи не поштују старије...
Музика овог друштва је ГРУБА, СИРОВИХ РИТМОВА и као таква она је ИЗРАЗ ВАРВАРСКЕ, ПРОСТАЧКЕ ДУШЕ, душе која није у стању да се обуздава, него се сва предаје дивљој помами. У Платоново доба, посто-јао је оргијастички култ бога вина и полне разузданости Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У току дионисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој музици, плесу и нијанству, после чега су следили сви могући видови разврата... Насупрот разорном дионисизму, Платон је истицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју сродност са Божанством.
Што се Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним светом. Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци су чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке; љутња - оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и чисто, а љубав - нежна и умилна.
Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек водили рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе њихових по-даника. Земља која напредује и развија се поседује мирну и радосну музику, земља која превире у бунту музику незадовољства и беса, а уништена држава пуна је тужних, носталгичних песама које сећају на прошлост... Животиње познају звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном савршенству.
Музика људе сједињује - у добру или у злу, зависно од тога каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она изражава хармонију свемира и скупа са верским обредима омогућује здраво посто-јање појединца и заједнице.
Конфучије, слично Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је раз-вратан и диваљ. И у његове време било је нростачких мелодија и рит-мова. Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао "новом музиком". Приликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутнс и мешали се са њима, а да то ником није сметало.
Да сажмемо ставове два велика древна философа када је музика у питању:
1. Човек је музичко биће, које своја осећања ("додир срца са светом", рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;
2. Стање музике у једном народу показује стање духа тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;
3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је народ уравнотежен; осећајан, али храбар и одлучан;
4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и слом, раздешеност и раштимованост душе;
5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне мекушце и развратнике, за живот неспособне;
6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о музици;
7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и његове призваности да буде узвишен...
poučna, zanimljiva lekcija
ОдговориИзбришиlepa i poučnozanimljiva lekcija
ОдговориИзбриши