Ода радости

Ода радости (нем. Ode an die Freude) ода је коју је немачки песник Фридрих Шилер написао 1785. године, славећи идеал братства и уједињености човечанства. Композитор Лудвиг ван Бетовен ју је уврстио у четврти став своје Симфоније бр. 9, након чега је постала нарочито позната.

Ова симфонија је први пут изведена 7. маја 1824. године.

Текст Оде радости је написао Фридрих Шилер, немачки песник, и тај текст је послужио славном композитору као основа за четврти став, у коме солисти и хор у пратњи оркестра певају стихове, позивају милионе људи на радост и загрљај као најлепше људско осећање.

Бетовенова музика, у адаптацији Херберта фон Карајана, усвојена је 1972. године као химна Савета Европе, а 1986. године као химна Европске уније. 



Немачки текст оде, који се појављује у симфонији, није и званични текст химне, због бројности европских језика. Ипак, често се пева при извођењима химне.

Оригинал на немачком језику Freude, schöner Götterfunken, Tochter aus Elysium! Wir betreten feuertrunken, Himmlische, Dein Heiligtum. Deine Zauber binden wieder, Was die Mode streng geteilt, Alle Menschen werden Brüder, Wo Dein sanfter Flügel weilt.

Превод на српски језик Радост искра све лепоте, Кћери из Елизија! Опојна ти моћ красоте, Узвишена мисија. Твоје снове вежу нити, Што растави мода зла. Сви ће људи браћа бити, Крило твоје спајат' зна.

 Према анегдоти, извођење дела је режирао Мајкл Умлауф, тадашњи капелмајстор (позоришни дворски диригент), док је Бетовен делио позорницу с њим. Композитор је седео крај позорнице, давао темпо, окретао странице партитуре и одбројавао време оркестру, којег није могао чути. Према сведочанствима учесника, премијера је доживела велики успех, а девојка, алт на премијери, пришла је Бетовену и окренула га према публици да види пљесак. Публика га је поздравила овацијама пет пута, у ваздуху је било марамица, шешира, подигнутих руку, па је Бетовен видео задовољство присутних, с обзиром на то да није могао да чује аплауз. Бетовен је концерт напустио дубоко дирнут.

Лудвиг ван Бетовен (1770–1827)

Бетовен је, заједно са Хајдном и Моцартом, великан епохе музичког класицизма. Изузетно је ценио Баха и свог савременика Хајдна, а посебно се дивио Моцартовом таленту. Имао је свега 28 година када је почео да губи слух, али му то није сметало. Наставио је да ради, тако да је нека од највећих дела написао тотално глув! Написао је велики број дела, међу којима се издвајају:

 девет симфонија (Од тих девет, трећа, пета и девета су обележене борбом за слободу, тежњом ка радости за читаво човечанство.)
сонате за клавир,

сонате за виолину,

гудачки квартети и клавирски концерти.

Написао је чак и једну оперу – Фиделио,

а чувена је и његова Миса солемнис (Миса сунцу).