Барок

БАРОК У УМЕТНОСТИ

Барок је уметничка епоха која обухвата 17. и прву половину 18. века. Настао је у Италији и проширио се по целој Европи на све уметности – архитектуру, сликарство, литературу, позориште и музику. Архитекте и вајари тражили су нове начине изражавања и стварали раскошна дела. Сликари су и даље сликали религијске теме, али су новине уносили у пејзаж, портрет и у представљање природе. Као стилски правац, и барок је дао многа значајна имена у уметности.

Микеланђело Меризи да Каравађо (1571–1610), италијански сликар, сматра се првим великаном барокног сликарства у свету. Његови радови одликују се реалним приказима и изразитим контрастом светло – тамно, као на слици Свирач на лаути, у којој из таме израња светло лице свирача.

Петер Паул Рубенс (1577–1640), фламански сликар, један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству. Његове слике најчешће су инспирисане митолошком симболиком.

БАРОК У МУЗИЦИ

            Барок у музици обухвата раздобље од краја 16. до прве половине 18. века. Дели се на рани, зрели и позни барок. У раном бароку (до 1630. године) настаје опера, на иницијативу групе италијанских уметника чија је идеја била да обнове античку грчку трагедију. У зрелом бароку опера се даље развија, као и остали карактеристични вокално-инструментални облици те епохе. Развија се и инструментална музика, која се пред крај тог стила изједначава с вокалном и вокално-инструменталном. У касном бароку, од 1680. године, врхунац достиже уметност највећих представника тог стила, Јохана Себастијана Баха и Георга Фридриха Хендла. Полифонија и хомофонија равноправно се развијају.

            Средином 18. века, у време када барок достиже врхунац, појављују се нови стилови – рококо, галантни или осећајни стил.

РОЂЕЊЕ ОПЕРЕ

            Појаву опере у доба барока наговестили су многи стваралачки процеси у претходним епохама. Прва изведена опера била је Дафне, коју је компоновао италијански композитор Јакопо Пери, 1597. године. Заснована је на монодији, која подразумева доминацију једног гласа, односно једне деонице над осталима које служе као пратња.

Теме барокних опера биле су из митологије, јер је властела феудалног двора волела да на сцени виђа античке јунаке. Либрета су настајала на основу спектакуларних прича о јунацима. Већ у првим делима тог жанра главним ликовима додељиване су виртуозне арије. Због озбиљног садржаја, такве опере звале су се опера серија (opera seria), што у преводу с италијанског језика значи озбиљна опера. Са озбиљним садржајима, у опери се јављају и први комични елементи, који ће своје право место наћи у развоју комичне опере (оpera buffa).

Развија се и белканто, стил лепог певања карактеристичан за италијанску оперу. Проширује се оркестар, који до посебног изражаја долази у увертирама којима опере почињу.

Барокна опера састављена је из бројних нумера које се изводе једна за другом.

            Иако је настала у Италији, опера се веома брзо проширила и у другим европским земљама, које су имале значајне представнике у компоновању тог жанра.     
Један од најистакнутијих представника барокне опере јесте Клаудио Монтеверди.

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ БАРОКНЕ ОПЕРЕ

КЛАУДИО МОНТЕВЕРДИ (1567–1643)

Клаудио Монтеверди сврстава се у ред оних којима припада посебно место у развоју опере. Био је композитор и диригент, а подједнако је био успешан и на другим пољима. Написао је девет књига мадригала, чији је стил наговестио појаву опере.

Најзначајније Монтевердијеве опере су Орфеј, Аријадна и Крунисање Попеје. Тај аутор посебно је значајан због тога што је користио нове инструменте у оркестру. Утицај његовог стила препознатљив је и у делима оперских стваралаца који су компоновали у другим земљама.

Према сачуваним подацима, Монтеверди је написао 18 опера, али се сматра да их је било знатно више. Једна од опера чија је партитура изгубљена јесте и Аријадна, компонована 1608. године. Једини фрагмент који је до сада сачуван јесте „Аријаднина тужбалица”, и то захваљујући чињеници што је композитор, на основу те арије, направио петогласни мадригал, који се често изводи.
Аријаднина тужбалица:

Петогласни мадригал:

Међу представницима барокне опере посебно место припада француском композитору Жану Батисту Лилију (1632–1687) 

и енглеском композитору Хенрију Перселу (1659–1695). 

Оба ствараоца сматрају се творцима националних опера у својим земљама.

ВОКАЛНО-ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА БАРОКА

Упоредо с опером у доба барока негују се и друга вокално-инструментална дела која су јој врло слична, али немају сценску поставку, тј. изводе се концертно. Претежно су писана на текстове духовног карактера, али постоје и облици који су настали на световне текстове. Без обзира на тематику, композиције имају свечани карактер. Вокалне и инструменталне деонице самостално се развијају. Оне су тумачи драмске радње. Контрасти инструменталних и великих хорских одсека имају значајну улогу у драматургији дела.

Међу најзначајније вокално-инструменталне облике барока спадају ораторијум и кантата.

Ораторијум је вокално-инструментални облик који је углавном писан на текст религијског карактера. Састоји се од низа нумера које су могле бити солистичке, дуети писани за два или више гласова, уз смењивање солисте и хора с оркестарском пратњом.

Кантата је вокално-инструментални облик у више ставова. Њено име потиче од италијанске речи cantare (кантаре), што значи певање. Писана је на текстове духовног или световног карактера. Највећи успон кантата је доживела у стваралаштву Јохана Себастијана Баха, који је написао око 300 таквих дела, од којих је 200 сачувано.

ИНСТРУМЕНТАЛНА МУЗИКА БАРОКА

            Развој инструменталне музике који је почео у ренесанси, настављен је у епохи барока, у којој су се јавили нови облици. Иако се инструментална музика осамосталила током 17. века, и даље је било приметно њено преплитање с облицима вокалне музике. Композиције настале у то доба показују заједничке карактеристике. Засноване су на полифонији и хомофонији, и све је израженији виртуозитет. Дела карактерише моторичност ритмичког и мелодијског пулса.

Инструменталне композиције нису писане стриктно за један инструмент. У доба барока често су се користиле транскрипције дела, тако да су једну композицију свирали различити инструменти. Виолина добија значајнију улогу као виртуозни инструмент, за који се у доба барока компонују значајна дела.

            У доба барока формирају се први оркестри. Инструменти који су се у то време користили друкчији су од данашњих. Њихов тон био је мање јак, тако да је целокупан оркестарски звук знатно тиши од звука данашњих симфонијских оркестара. Главна група инструмената били су гудачки инструменти. Од дувачких инструмената користиле су се флауте и обое, рогови (једноставнији облици хорне) и барокна труба.

Међу најзначајније инструменталне облике барока спадају свита и кончерто гросо.

Свита (француски – след или низ) јесте инструментална композиција састављена од игара различитог порекла или карактера. Игре које се појављују у свити су: алеманда (немачка игра), сарабанда (шпанска игра), куранта (француска игра), павана, салтарело и гаљарда (италијанске игре) и жига (енглеска игра). Барокне свите писане су за соло инструмент или за ансамбле.

У бароку се појављују две врсте концерта: солистички и оркестарски, тзв. кончерто гросо (итал. concerto grosso). Солистички концерт је концерт за солисту уз пратњу оркестра, док је кончерто гросо заснован на дијалогу две групе извођача: прву чини оркестар (најчешће гудачки) с којим као да је у дијалогу мања група инструмената (највише три-четири), чија је улога да замене солисту.

У доба барока игре су биле веома популарне. 

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ ЕПОХЕ БАРОКА

АНТОНИО ВИВАЛДИ (1675–1741)

Вивалди је чувени барокни композитор и виолиниста. Компоновао је велики број инструменталних дела. Написао је око 220 концерата за виолину и сматра се творцем виолинског концерта. Они имају три става, чији је распоред брзи–лагани–брзи. Осим компоновањем, Вивалди се бавио и педагогијом, а водио је у то време чувени дечји хор у Венецији. Одлично је познавао позориште, чији је директор неко време и био.

Циклус Четири годишња доба једно је од најпознатијих дела музичке литературе. Чине га четири концерта за виолину компонована 1723. године. Концерти „Пролеће”, „Лето” „Јесен” и „Зима” примери су барокне програмске музике, или инструменталне музике са асоцијацијама на причу, поему или сцену. Звук соло виолине дочарава звукове из природе као што је цвркут птица или жуборење воде. Концерти су технички изузетно захтевни, што није необично ако се зна да је Вивалди био један од првих виртуоза на виолини, чак цео век пре чувеног Никола Паганинија.

Успех Годишњих доба био је огроман и муњевит. На концерту у Паризу, 1728. године, чуо их је и Луј XV. Очаран, позвао је Вивалдија да свира на његовом венчању, кaо и касније када су му се родиле близнакиње. Тих година Вивалди је своја дела изводио пред најутицајнијим владарима Европе.

Осим за музику, Вивалди је имао савршен осећај и за поезију. Са 35 година компоновао је дело Хармонијске имагинације на сопствене стихове. То је био почетак његове успешне каријере као оперског композитора. Написао је 46 опера, од којих је у фрагментима сачувано само шеснаест.

            Опера Гризелда компонована је у три чина, а као либрето послужило је чувено Бокачово дело Декамерон. 

ЈОХАН СЕБАСТИЈАН БАХ (1685–1750)

Јохан Себастијан Бах један је од најзначајнијих представника барока. У својим делима до врхунца је довео барокну полифонију.

            Бахов опус изузетно је велики и обухвата дела инструменталног и вокално-инструменталног жанра. Писао је концерте за виолину и чембало, а међу најзначајнија дела убрајају се Бранденбуршки концерти, две свеске композиција за инструменте с диркама издате под називом Добро темперовани клавир и многа друга дела. Од вокално-инструменталних дела издвајају се кантате (најпознатије су Кантата о кафи и Сељачка кантата), стваране у области световне музике, док су остала дела духовна – четири пасије Божићни ораторијум, Миса h-moll  и Магнификат.

После Бахове смрти, његова музика била је заборављена све док је после сто година није открио композитор Феликс Менделсон. Бахова жена и синови заслужни су што је она записана и сачувана.

Бах је написао шест Бранденбуршких концерата. Написани су за различите инструменталне саставе, по чему се може закључити да је композитор радо правио својеврсне звучне експерименте, избегавајући тиме писање увек за исти ансамбл. Концерти су име добили по грофу из Бранденбурга који је дела поручио за извођење у башти његове летње резиденције.

Токата и фуга де-мол BWV 565 за оргуље једно је од најпознатијих Бахових дела за оргуље. Композиција се састоји из два дела: први је токата с брзим прелудијумом, а други је четворогласна фуга. Делови су међусобно повезани, тј. мотиви токате препознају се и у фуги.
Токата и фуга де-мол BWV 565 веома је популарно дело. Током времена доживела је бројне прераде за различите инструменте.

ГЕОРГ ФРИДРИХ ХЕНДЛ (1685–1759)

Уз Ј. С. Баха, Георг Фридрих Хендл је најизразитији представник барока. Врхунац његовог стварања представљају ораторијуми, за које користи теме из Старог завета, али и приче из световног живота. За разлику од опера, у којима је солиста главни носилац радње, у ораторијумима је то хор. Један од најпознатијих ораторијума је Месија.

            Хендл је дао значајан допринос и на пољу инструменталне музике. Написао је бројне свите, од којих су најпознатије Музика на води и Музика за ватромет.

Музика на води данас је веома популарно дело.

Ораторијум Месија представља прекретницу не само у Хендловом стваралачком опусу. Компонован је за свега двадесет четири дана, а већ после првог извођења, 1742. године, донео је композитору велики успех. Ораторијум се састоји из три дела,

а хорска нумера „Алелуја” налази се на крају другог дела. То је најпознатији фрагмент не само Месије већ и целокупног Хендловог опуса. Звучном монументалношћу на најбољи начин представљен је значај улоге хора у ораторијумима тог аутора.

Хендлов оперски опус веома је велики и броји 50 дела тог жанра. Инспиришу га озбиљне теме и избегава елементе хумора када представља своје јунаке и јунакиње. Користио је тематику из прошлости инспиришући се великим војсковођама (Јулије Цезар, Александар Македонски, Бајазит, Тезеј итд.).

            Оперу Риналдо Хендл је компоновао 1711. године, веома брзо, као поруџбину за позориште у Лондону. Заснована је на љубавној причи Риналда и Армиде, преузетој из књижевног дела Ослобођени Јерусалим Торквата Таса. То је била прва опера коју је за лондонско позориште Хендл писао на италијанском језику.

            Арија „Lascia ch’io pianga” је арија Риналда. То је мушка улога која је писана за кастрата, а данас је често певају мецосопрани.

Музика за краљевски ватромет је оркестарска свита коју је Хендл компоновао на захтев краља Џорџа I. Премијера тог дела одржана је 1749. године у парку у Лондону и требало је да послужи само као пратња за краљевски ватромет. Дело је писано за дувачке инструменте јер је краљ композицију прогласио „увертиром за војне инструменте”.

ЗАНИМЉИВО

На јавној генералној проби (претпремијери) која је одржана шест дана пре званичног догађаја, у Воксхолским вртовима, јужно од реке Темзе, музичари су били смештени на дрвеној позорници конструисаној специјално за ту прилику. На несрећу, једна од испаљених ракета ватромета пала је у кутију с другим ракетама, што је узроковало огроман пожар. Дрвена позорница потпуно је изгорела, ватра је захватила чак и пола Хајд парка, а троје људи је погинуло.