Инструменти са диркама

ИНСТРУМЕНТИ СА ДИРКАМА

На инструментима са дикама свира се уз помоћ клавијатуре. Клавијатуру чине беле и црне дирке. Први инструменти са диркама, који су се појавили у 14. веку, имали су само беле дирке. До 15. века појавиле су се и црне дирке, и тако је настала хроматска клавијатура.

Код инструмената са диркама тон се добија притиском прста на дирку. 
Овој групи припадају клавир, чембало, оргуље, хармоника, челеста и други.

КЛАВИР

Клавир на различите начине и у различитим облицима сусрећемо у многим ситуацијама у свакодневном животу. Многе дечје играчке, намењене најмлађем узрасту, налик су шареним клавијатурама које производе интересантне звуке, а притиском на дирку, поред тога што светли, можемо чути и неку познату дечју песмицу. Клавир можемо срести у музичкој школи, али и на часу балета, као инструмент који помаже да се лакше савладају балетски кораци. У доба савремене технологије можемо срести и роботе који свирају овај инструмент. А клавир је често инструмент око кога, уз песму и игру, може да се окупи и развесели породица.

Клавир је сигурно најпознатији инструмент са диркама. Код њега тон настаје ударом чекића о жицу, а чекић се покреће ударом прста на дирку на клавијатури. Овај инструмент има и два или три педала, а они служе да би се тону продужило трајање или да би он потпуно утихнуо.

Клавир је пре свега солистички инструмент. Користан је сарадник и у камерној музици и у симфонијском оркестру. Такође, проналазимо га и у џез и у забавној музици.

Најстарији претходник клавира зове се монокорд, али је клавикорд можда најближи данашњем клавиру. Током 16. и 17. века у употреби су били вирџинал и спинет, а у доба барока свирало се на чембалу. Клавир је конструисан у 18. веку, а од 19. века он је главни концертни инструмент.

Фортепијано из 1720. године италијанског мајстора Бартоломеа Кристофорија, најстарији сачувани клавир на свету. Метрополитански музеј уметности, Њујорк Сити.

Клавир има 228 жица, 88 дирки и распон од седам и по октава! Постоји и мања варијанта клавира, која се зове пијанино (мали клавир). То је углавном кућни инструмент и не користи се на концертима.

Данас се за компоновање музике популарних жанрова често користе миди-клавијатуре које су повезане са компјутером. Захваљујући компјутерском програму све што је одсвирано, на екрану се појављује као слика записана нотама.

ЧЕМБАЛО

Чембало је директан предак клавира, али се и данас може видети на концертном подијуму. Иако на први поглед личе, њихови звукови су потпуно различити. Kод клавира сe тон добија ударцем чекића о жицу, а код чембала жица се окида пером које се налази на крају штапића причвршћеног за дирку.

За разлику од клавира који има једну клавијатуру, постоје и чембала са две клавијатуре, које се налазе једна изнад друге. Поред разлике у динамици, ове две клавијатуре имају и другачију звучну боју.

Златно доба чембала био је период барока. Овај инструмент користио се као солистички, али је био и саставни део камерних састава и оркестара тога доба.

Током 19. века, у епохи романтизма, чембало је било скоро у потпуности заборављено, јер је клавир био веома популаран. Међутим, у 20. веку се композитори враћају чембалу и пишу нова дела управо за овај инструмент.

Унутрашњост чембала је често живописно осликана. Поједини инструменти су права ремек дела сликарства.

ОРГУЉЕ

Оргуље у Музеју науке и технике Београд

Оргуље су инструмент који још називају „краљицом инструмената“. То је највећи инструмент, који има снажан звук. Када га слушамо имамо осећај да слушамо цео оркестар!

Градитељи оргуља су при прављењу овог инструмента водили рачуна да се уклопи у амбијент цркве.

Оргуље се у црквама граде насупрот олтару, иза леђа верницима, тако да се при слушању стиче утисак као да музика долази „са неба“.

Тон на оргуљама настаје треперењем ваздуха у цеви, а ваздух у цеви долази притиском дирке на клавијатури. Оркестар има више регистара, а то значи да могу да звуче слично флаути, гудачким инструментима, лименим дувачким инструментима и другим. Сваки регистар чини низ цеви (свирала) различите дужине, што значи и различите висине тона, јер од дужине цеви зависи и висина тона!

За разлику од клавира, оргуље имају неколико клавијатура - од две до седам! Оне су као степенице поређане једна изнад друге и на њима се свирају различити регистри. Постоји у посебна клавијатура која се свира ногама. Она се зове педал и користи се за добијање најдубљих тонова.

Оргуље спадају у један од најстаријих инструмента. Данас се са сигурношћу не може рећи одакле је њихово порекло, али се претпоставља да су их свирали и стари народи Далеког Истока - у Кини, Јапану и Индији. На европском континенту проналазимо их још у 8. веку, а од средњег века, тачније од 14. века није постојао готово ни један већи западноевропски град или црква у којој није било оргуља.

Поред великих оргуља које могу да се виде у црквама и катедралама, постоје и мање верзије овог инструмента које су биле намењене за кућно музицирање.

Оргуље су углавном грађене у римокатоличким црквама и катедралама као инструмент који ј имао значајну улогу у богослужењу. Међутим, данас у свету постоје и многе концертне дворане у којима можемо пронаћи овај инструмент. У концерним дворанама оргуље се граде на бини.

ХАРМОНИКА

Хармоника је такође инструмент са диркама. Тон се добија уз помоћ ваздуха, који се покреће развлачењем меха, који се налази између десне и леве руке. Десном руком се свира на клавијатури, а лева притиска дугмиће, који се зову басови.

Хармонику најчешће проналазимо као инструмент који се користи у народној и забавној музици, али су на концертном подијуму веома активни и уметници који свирају уметничку музику.

Поред хармонике са клавијатуром, постоји и хроматска хармоника са дугметима.

Хармонику је изумео К.Ф. Бушман 1822. године. Он је такође и творац усне хармонике.

За разлику од хармонике код које се тон добија развлачењем меха, постоји и мала усна хармоника. Код ње се тон добија како код дувачких инструмената - свирач дува у инструмент!

Поред класичних врста хармонике и усне хармонике, постоје и друге врсте овог инструмента. Најпознатији је бандонеон који се свира у Уругвају, Аргентини и Бразилу,  а посебно је карактеристичан за оркестре који свирају танго музику.