Староградска музика

Староградска песма је настала стварањем грађанског друштва у 19. и почетком 20.  века као спој традиционалне музике и утицаја забавне музике, са запада.

Настала је у градским срединама Новом Саду, Сомбору, Шапцу…

Неке од песама настале су на текстове познатих песника, а најчешће имају љубавну тематику.

Песме су се изводиле уз клавир и гитару, а посебна пажња придавала се лепом и изражајном певању.

Староградске песме су се изводиле и певале по кафанама, где су се грађани окупљали и дружили. Данас су део туристичке понуде у оквиру кафана у централним боемским четвртима градова.

Ове песме се најчешће изводе у саставу тамбурашког оркестра или мешовитог састава који укључује контрабас, гитару, хармонику, кларинет и виолину.

Староградска музика је вид народне музике присутан у Србији. Ова музика је била веома популарна у нашој земљи почетком 20. века, а и данас се може чути у београдској боемској четврти, Скадарлији. За разлику од традиционалне српске народне музике, староградска музика је нешто новији, по тематици другачији, и урбанији вид народне музике.

Појава староградске музике је повезана са одласком Турака са Балкана, одбацивањем њихових обичаја и отвореношћу ка утицајима са Запада. Појава грађанске класе у српском друству је процес који се одвија паралелно са развојем популарности ове врсте музике. За разлику од традиционалне српске народне музике, која се бави темама везаним за село, сеоску популацију, радове у пољу и слично, староградска музика своју инспирацију тражи у градским темама, животу у граду, љубави, причама о чувеним протагонистима градских прича, који припадају свим друштвеним слојевима. Староградску музику такође одликује коришћење “модерних” инструмената као сто су виолина или кларинет, за разлику од традиционалних инструмената као што су гајде, фрула и сл.

Текстови песама староградске музике су оријентисани ка градским миљеима (Београд, Нови Сад, Сомбор, Шабац). Са традиционалном музиком дели сличне тоналитете и мелодију.

Историја развијања:

Народне песме, њихов садржај, језик, мелодија, ритам и прилике у којима се изводе увек носе карактеристике народа у којима су поникле. Национални инструменти, који прате певање и игру, добијају исто тако традиционално обележје по коме се народи препознају.

У неким крајевима свирају се разни облици тамбура, претпоставља се да су се одомаћиле након доласка са истока. По некима прошириле су се по Балкану из Византије, а по некима доласком и уласком Турака. Некада је најомиљенија тамбура у народу била тамбура самица из породице дуговратих тамбура. У Срба и других балканских народа јавља се у више облика и назива. Шаргија, дангубица, ћителија, самица, саз, сродни су инструменти у разним крајевима са различитим начином штимовања и бројем жица. Тамбуре су ипак ређе свиране од гусала и аерофоних инструмента. На југу су биле веома популарне, одакле су миграцијом становништва одомаћене у разним крајевима.

Усмена фолклорна традиција, посебно у нашој средини, имала је велики значај за развој музичке културе. У време петовековне турске власти, политичке и културне, музичка збивања на нашим просторима заостајала су за Европом. Све до средине 19. века српски крајеви нису познавали, а ни слушали, европску музику која је већ имала великане попут Баха, Моцарта и Бетовена. Тек за владавине кнеза Милоша, који је желео да дворски живот приближи животу на осталим европским дворовима, појављују се први инструменти са Запада, а са њима и наговештаји уметничког стваралаштва.

Утицај Средње и Западне европе иде преко грађанског друштва, које полако и постепено напушта оријентално-патријархално наслеђе и прихвата европске вредности, но, треба напоменути да утицај културе Истока још увек снажно постоји.

У тим економско-друштвеним односима у којима грађански, трговачко-занатлијски сталеж има важно место, настао је и нови слој народне песме која се може назвати „градска народна песма” (варошка песма). Градска народна музика негује и посебан облик групног инструменталног свирања на југу Србије, познатог као „чалгије”.

Према карактеристикама је српској староградској песми врло слична босанска севдалинка, у којој је ипак нешто присутнији утицај Истока.

Најпознатији извођачи:

Звонко Богдан

Дубравка Нешовић

Предраг Цуне Гојковић

                                           Жарко Данчуо

Група Легенде

Станиша Стошић

Јордан Николић

Секстет Скадарлија

Оливера Марковић