Женски гласови се деле на: сопран, мецосопран и алт. Мушки гласови се деле на; контратенор, тенор, баритон и бас.
Израз сопран се односи на женски глас, иако исту висину тона
могу да постигну дечаци или одрасли мушки певачи. Мушкарци то постижу користећи
технику фалсета.
Такви певачи се називају контратенори.
Највиши певачки тон у музичкој литератури је f3 у
арији „Краљице ноћи“ из Моцартове опере Чаробна фрула.
Ретки су сопрани који су способни да досегну овај тон.
Колоратурни сопрани
Сопран који се, уз велики распон гласа, одликује
покретљивошћу и гипкошћу, те може с лакоћом изводити много украса, зове се
колоратурни сопран.
·
Лирски
колоратурни сопрани су певачице са врло покретљивим гласом, способне да у
горњем регистру отпјевају брзо промјенљиву мелодију (колоратура).
Познати лирски колоратурни сопрани су: Кетлин
Битл, Тарја Турунен, Натали Десеј, Дијана Дамрау, Суми Џо, Луција
Поп и Беверли Силс.
Примјер лирског колоратурног сопрана је Беверли Силс у
насловној улози из опере Линда
из Шамонија.
·
Драмски
колоратурни сопрани су певачице способне да отпевају брзе музичке пасаже у
високом регистру, али уз снажнији глас. Њихов типични певачки регистар је од
тона b. Међу најпознатије драмске солоратурне сопране спадају: Џоан Садерленд, Радмила Бакочевић, Кристина
Дојтеком, Едита
Груберова, Марија Калас, Џун
Андерсон и Еда
Мозер. Примјер драмског колоратурног сопрана је Џоан Садерленд у
насловној улози из опере Лукреција Борџија.
Субрет
Субрет (франц. Soubrette „кокета“) или карактерни
сопран (нем. Charaktersopran)
је термин који означава врсту оперске улоге и глас који је карактеристичан за
њихове тумаче. То је лаган глас светле боје,
просечне висине, без брзих певачких украса (колоратура).
„Лаган глас“ не значи да ове певачице имају слаб глас, јер је за сваку оперску
улогу неопходно да он надјача звук оркестра. Многе младе певачице започињу
каријеру субрет улогама, али како постају зрелије, обично прелазе у друге врсте
сопрана. Њихов типични певачки регистар је од тона c1 до d3.
Пример за улогу субрет је Дон Апшо као
Сузана у опери Фигарова женидба.
Не постоје певачице које су специјализоване за овај тип
улога. Њих певају лирски сопрани, или колоратурни мецосопрани.
Лирски
сопран
Лирски сопран је топао и светао звонки глас, богате боје,
који може да надјача велики оркестар. У принципу, ова врста сопрана пева више
тонове од субрете. Лирски сопрани се често деле у две групе:
·
Лаки
лирски сопран има јачи глас од субрет певачица, али и даље има младалачки
карактер. Пример лаког лирског сопрана је Луција
Поп као Памина у опери Чаробна фрула
·
Пуни
лирски сопран има зрелији и јачи глас. Пример за пуни лирски сопран је Кири
Те Канава као Маргарита у опери Фауст
Међу чувене лирске сопране убрајају се: Лисија
Албанезе, Монсерат Кабаје, Лиза
дела Каза, Рене
Флеминг, Викторија де
лос Анхелес, Мирела
Френи, Анђела Георгију, Ана Нетребко, Кири
те Канава, Рената Ското и Елизабет Шварцкопф.
Спинто
сопран
Спинто сопран (итал. Spinto soprano „гурнути сопран“) има светлину
и висину лирског сопрана, али може да отпева и драмске арије. Пример спинто
сопрана је Леонтина Прајс у
насловној улози из опере Тоска.
Спинто сопрани се обично сврставају у превасходно лирске или
драмске сопране. Ове улоге су посебно карактеристичне за: Ренату Тебалди, Леонтину Прајс, Зинку
Миланов и Радмилу Бакочевић.
Драмски
сопран
Драмски или робусни сопран (итал. soprano robusto) поседује снажан, богат, емотиван
глас. Обично, али не увек, ова врста гласа је нижа од осталих сопрана и има
тамнију боју.
Неки драмски сопрани, познати као вагнеровски сопрани, су
толико снажни да успевају да надјачају оркестре од преко 80 музичара.
·
Пример
драмског сопрана је Џеси
Норман у насловној улози из опере Аријадна на Наксосу.
·
Пример
вагнеровског сопрана је Биргит Нилсон као Изолда у
опери Тристан и
Изолда.
Познати драмски сопрани су: Леонтина Прајс, Рената Тебалди, Карита
Матила, Гундула
Јановиц, Хилдегард
Беренс, Ева
Мартон, Џеси
Норман, Лота
Леман и Роза
Понсел. Мећу вагнеровским сопранима истичу се: Гена Димитрова, Кирстен
Флагстад, Лили
Леман, Биргит Нилсон и Астрид
Варнај.
Мецосопран (од итал. mezzo soprano „полусопран“; франц. bas-dessus; нем. die Mezzosoprane) је један
од гласовних фахова за жене и дечаке, који се
по висини налази између алта и сопрана. Од сопрана се разликује тамнијом бојом и нижим
регистром: a—h♭2,
у изузетним случајевима до c3 (високо це). Мецосопран се
још назива сопран II.
Некада су и мушки певачи кастрати певали у вокалном распону мецосопрана. Неке од
улога за женске мецосопране су писане тако да оне глуме младића-дечака или
анђела са типично нешто вишим гласом. Пример је улога Керубина у опери Фигарова женидба.
Мецоспорани обично имају секундарне улоге у операма. У томе
постоје значајни изузеци: улога Кармен у истоименој опери (и друге
француске опере 19. века), Росина у опери Севиљски берберин итд. Међутим, ове улоге
певају и сопрани.
Мецосопрани се сврставају у три категорије: колоратурни, лирски и драмски.
·
Колоратурни
мецосопрани имају веома покретљив глас у вишем регистру, где се од њих захтева
виртуозност у извођењу брзих музичких пасажа. Певачице овг гласа успешно певају
улоге писане за гласове кастрата. Познати колоратурни мецосопрани су: Чечилија Бартоли, Тереза Берганца, Мерлилин Хорн и Елина Гаранча.
·
Лирски
мецосопрани имају нежан, осећајан и, понекад, готово плачан глас. Овај тип
гласа је идеалан за улоге којима женски певачи тумаче мушке ликове. Оперске
певачице овог типа гласа су: Џенет Бејкер, Агнес Балтса, Малена Арнман, Магдалена Кожена, Татјана Тројанос и Фредерика фон Штаде.
·
Драмски
мецосопрани имају снажан глас који може да надјача снагу оркестра и хора. Арије
за ове гласове су нарочито писали Верди, Вагнер и Штраус. У најпознатије драмке мецосопране
убрајају се: Ирина Архипова, Фјоренца Косото, Бисерка Цвејић, Криста Лудвиг, Ђулијета Сими
Алт (од лат. altus висок, нем. Alt, итал. Contralto, франц. Alto, hautecontre) је најдубљи женски глас који
се по висини може сместити између мушког тенора и
женског мецосопрана.
Регистар овог гласа типично иде од f или g до g2, екстремно до h♭2. Глас типично има највећи квалитет у опсегу а-а1,
или h-h1.
Јако
висок мушки глас, сродан алту, назива се контратенор.
Најпознатије
алт оперске певачице су: Маријан Андерсон, Ирина
Архипова, Кетлин
Фериер и Лиза
Џерар.
Тенор (лат. tenere — држати) је
највиши мушки глас у модалном регистру, тј. вокални регистар најчешће коришћен
у певању и говорењу. Налази се изнад баритона.
Типични тенор глас има распон од Ц-а једну октаву
испод средњег Ц-а (261,6 Hz) до Ц-а
једну октаву изнад средњег Ц-а (523,2 Hz). У хорској музици, тенор је други најнижи
глас, изнад баса и
испод алта и сопрана. С обзиром
да је прави тенорски глас редак, понекад виши баритони или ниже алте певају
тенорску улогу.
Има више врста тенора. У класичној музици, тенорски глас
одређен је по вокалном распону, вокалној боји, вокалној тежини, теситури,
тј. распону где је глас најприроднији и најлакше га је произвести, вокалној
резонанци, и местима измене у гласу (passaggio). Наведене гласовне особине
употребљавају се у оцењивању врсте сваког вокалног распона, не само тенора. Врсте тенора:
·
Лирски
·
Драмски
·
Колоратурни
·
Спинто
·
Контра
·
Баритонални
Баритон је тип мушког гласа који се налази између баса и тенора. Он је најчешћи мушки глас. Оригинално
са Грчког βαρυτονος, значи
дубоко (или тешко) звучна музика за овај глас обично писана у распону од другог
Ф испод малог C до Ф изнад средњег C (тј. Ф2-Ф4) у оперској музици, иако може
бити проширен у било који крај. Он је једна октава ниже мецо-сопран вокалног
ранга код жена и неких мушкараца.
Бас је најдубљи мушки глас који
заузима опсег од E до D1. Постоји више врста баса. Основна
подела је на високи и дубоки бас, док се нпр. у италијанској музици разликују
певачки бас (итал. basso
cantante),
смешни бас (итал. basso
buffo) и
ниски бас (итал. basso
profondo).
Нема коментара:
Постави коментар