РАЗВОЈ ОПЕРСКЕ И БАЛЕТСКЕ МУЗИКЕ У СРБИЈИ

 

Развој оперске музике у Србији

 

Развој оперске музике у Србији био је условљен развојем српског друштва на почетку 20. века. То је било време када су се укрстиле две композиторске генерације – генерација Стевана Стојановића Мокрањца и Јосифа Маринковића, са уметницима који су уметнички стасавали на самом почеку века, а то су били Станислав Бинички, Петар Крстић, Божидар Јоксимовић и Владимир Ђорђевић.

Стваралаштво старије генерације окарактерисало је претежно компоновање вокалне музике, нарочито хорске, док композитори на почетку века у све већем броју стварају инструменталну музику, како солистичку за различите инструменте, тако и оркестарске композиције, па и сложеније музичке форме, као што су вокално-инструментална дела, између осталих и опера.

Композиторима на почетку века нису на располагању само хорски ансамбли – певачка друштва (као извођачи њихових дела), већ се формирају и оркестри, а Народно позориште у Београду почиње да изводи и прве оперске представе.

Прву српску оперу написао је композитор Станислав Бинички. Зове се На уранку, а настала је 1903 године. Либрето за ово дело написао је Бранислав Нушић. Ово дело је младалачки покушај у стварању њеног аутора у домену овог музичко-сценског жанра. При компоновању велики узор биле су му италијанске опере романтичне епохе. Италијанску оперску традицију он је прожео са народном мелодиком или мелодијама у народном духу, а због садржаја самог либрета у звуку се често чују и орјентални мелизми, којима је аутор осликао Турке.

Опера На уранку је први пут изведена 1904. године у Народном позоришту у Београду. Дириговао је сам композитор – Станислав Бинички.

 

 

Станислав Бинички (1872–1924) заузима истакнуто место у српској музичкој историји у различитим гранама своје делатности: стваралачкој, извођачкој, педагошкој и организаторској.

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору „Обилић“. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски Марш на Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др. Као композитор често је сарађивао са Браниславом Нушићем, за чије је комаде изведене у Народном позоришту писао музику.

 

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача Concert Gramophone Record (претпоставља се да је снимак из 1910.) са снимком војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду Народне библиотеке Србије.

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.

 

Бранислав Нушић (1864–1938), српски писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

Једно време деловао је као секретар Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. Постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду 1904 године. Године 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.

 

 

 

 

 

Развој балетске музике у Србији

 

 

Романтизам је епоха која је донела на сцену буђење националних идеја. С обзиром да је европска стваралачка пракса романтизма била веома богата, социјалне и историјске теме добиле су свој музички простор претежно у оперским делима, али не и у балету. Српска музичка историја започела је касније у односу на европск. Због тога су српски композитори националне теме провлачили кроз различите жанрове, па и кроз балет. Први балет у Србији завршен тек 1947. године! Био је то балет Стевана Христића Охридска легенда.

Поред балета Охридска легенда Стевана Христића, у српској музици проналазимо још значајних оставрења овог жанра, попут балета Даринкин дар Зорана Христића, Бановић Страхиња Зорана Ерића, Ко то тамо пева Војислава Вокија Костића.

 

Истакнути српски балетски уметници су: Јованка Бјегојевић, Рут Парнел, Душанка Сифниос, Лидија Пилипенко, Милица Бјелић, Душка Драгичевић, Мила Драгичевић, Вишња Ђорђевић, Иванка Лукатели, Јелена Шантић, Душан Трнинић, Боривоје Младеновић, Владимир Логунов, Раде Вучић, Ранко Томановић, Константин Костјуков, Константин Тешеа, Денис Касаткин.

 

 

Стеван Христић (1885–1958) је српски композитор. Својом свеукупном делатношћу је био један од најистакнутијих композитора у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је лични музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодији, хармонији и инструментацији. Ово је учинило да његова музика буде слушљива и блиска широком аудиторијуму. Пред премијеру балета „Охридска легенда“ изјавио је:

„Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо...“

Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Упоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924–1935, а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948–1950), а затим и редовни (од 1950.) Српске академије наука и уметности (САНУ).

Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем Чучук Стана (1907), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертне композиције, Симфонијску фантазију за виолину и оркестар (дипломски рад у Лајпцигу) и Рапсодија за клавир и оркестар. Његова најзначајнија и најпознатија дела су ораторијум Васкрсење (први у српској музици), изванредно Опело у b-moll-у, једина довршена опера Сутон и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет Охридска легенда.

 

Либрето балета Охридска легенда Стевана Христића је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Македоније. Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст. Мокрањца, односно из његове славне Десете руковети, а то су песме „Биљана платно белеше“ и „Пушчи ме“, које, често вариране, прожимају цео балет.

 

ЛИБРЕТО:

I чин

Село у близини Охрида. Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току. Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца. Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику. Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад. Они то невољно чине. Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета). Момци и девојке полако одлазе. Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају. Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана. Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив. Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље. Једино је Биљана тужна. Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега. Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова. Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода. Из даљине се чује звук марша. Људи излазе из куће, а долазе и комшије. У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће. Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће. Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом. Марко стиже прекасно.

II чин

Обала Охридског језера. Ноћ је обасјана звездама и месечином. У шевару се појављују русалке које играју по језеру. На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница. Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану. Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне. У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.

 

III чин

Султанова палата у Цариграду. У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем. Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана. Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове. Церемонија бирања нових робиња почиње. Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана. На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина. Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану. Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља. Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани. Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети. У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.

IV чин

Село из првог чина које се обнавља. Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану. Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева. Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, и наједном се претвара у Биљану. Она му потрчи у загрљај. Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка. Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.