Импресионизам у музици

 

Импресионизам је у музици обухватио крај 19. и почетак 20. века.  Проистекао је из романтизма, а композитори импресионисти сасвим се окрећу од друштвених тема и посвећују поезији, ликовној уметности, природи, егзотици, давној мистичној прошлости и маштању о далеким цивилизацијама. Теме које их интересују често су из природе: капљице воде, излазак и залазак сунца, ветар, вода, разни одјеци и друго. Може се рећи да готово нема композиције епохе импресионизма која није програмска.

У импресионизму преовлађују мале форме, међу којима се посебно издвајају клавирске минијатуре и соло песме, али се компонују и оркестарска, вокалноинструментална и музичко-сценска дела. Композитори истражују палету звучних боја које нуди оркестар, као што сликари истражују боје на платну.

    

Након изложбе слика у Паризу 1874. године сликари који су излагали своја дела прозвани су „Импресионистима“ према слици једног од сликара – Клода Монеа „Импресија – рађање сунца“.

Реч импресионизам је настала од француске речи impression = утисак. Циљ је да се посматрач/слушалац окрене тренутном утиску и да се „ухвати доживљени тренутак“. 

Атмосфера на сликама се постизала бојама у разним нијансама да би се измешале у оку посматрача. Преко боја се долазило до облика који нису више исцртавани линијама, већ разложени на тачке и мрље, изведени слободним потезима сликара. 

По принципу сликара, композитори презентују боју звука у оркестру кроз разне инструменте спајајући их их у различите интервале да би ухо слушалаца прошло исти пут примања утисака као око посматрача. Музичарима је била потребна музика која није ни дур ни мол или је оба истовремено. Мелодијска линија оставља утисак ситних фрагмената.

Најзначајнији представници импресионизма су француски композитори Клод Дебиси и Морис Равел.

Клод Дебиси (1862–1918) једини је прави представник импресионизма у музици, јер је у својим делима доследно следио стилске одлике тог правца.
Посебно место у Дебисијевом опусу припада клавирској музици, која на најбољи начин осликава карактеристике импресионистичких композиција. Значајне су Две арабеске, Бергамска свита, Дечји кутак, Слике и Прелиди. Међу оркестарским делима издвајају се Прелид за поподне једног
фауна, Ноктурна, Слике и симфонијска свита Море. Ту су и соло песме настале на стихове разних песника импресиониста, као и опера Пелеас и Мелисанда.

Дела за клавир имају посебан значај у опусу Клода Дебисија. На основу њих могуће је пратити његов уметнички развој, а тиме и дефинисање импресионистичког стила. Две свеске Прелида, укупно двадесет четири клавирске минијатуре, представљају врхунце његове, али и импресионистичке клавирске музике. Богата разноврсност тих композиција у потпуности одговара слободној форми прелида. Музиком композитор, између осталог, описује осунчане напуљске брежуљке, човекову немоћ пред природом, портрет девојке, ветар, сјај месеца. Међу прелидима посебно се издваја Потопљена катедрала из прве свеске. У овој композицији музиком је дочарана стара катедрала потопљена под водом 

Клод Дебиси: Прелиди, „Потопљена катедрала”

Веома популарна је и клавирска композиција Месечина.У композицији Месечина Дебиси музику користи да би дочарао ноћ и светлост месеца.

Клод Дебиси: „Месечина”  

Оба дела представљају добар пример како композитори импресионисти користе музику, тј. звук инструмента, да би дочарали оно што их инспирише. 

Морис Равел (1875–1937) млађи је савременик Клода Дебисија. У својим делима само је донекле следио Дебисија, али је веома брзо дефинисао сопствени стил. Познат је као мајстор оркестрације, што се види у његовим симфонијским и концертантним делима.
Равелова дела припадају клавирској, камерној, оркестарској, вокалној музици и музици за позориште. Међу клавирским композицијама издвајају се Павана за умрлу инфанткињу и виртуозне минијатуре Огледала и Водоскок. У композицији Алборада дел грациозо био је инспирисан шпанским фолклором, а мистичну атмосферу постигао је у делу Гаспар ноћи. Компоновао је два концерта за клавир, од којих је Други написан само за леву руку. Из Равеловог опуса издваја
се и балет Дафнис и Клое, из кога се данас често изводи оркестарска свита, а његово најпознатије дело јесте Болеро. Болеро је шпанска народна игра у такту 3/4 , која се игра уз певање и пратњу кастањета или гитаре.

Чувени Болеро је једноставачно оркестарско дело. Оригинално је писан као балет и посвећен је балерини Иди Рубинштајн. У суштини то је својеврсни водич кроз оркестар, писан у форми оркестарских варијација, у коме се иста тема, заснована на ритму шпанске игре, сваки пут појављује у другом солистичком инструменту и новој пратњи. Богате звучне комбинације и постепена и ефектна градација чине да то дело привлачи највећу пажњу слушалаца. Болеро је поздрављен овацијама на премијери у париској Опери 1928. године, када је изведен као балет.  

Морис Равел: Болеро