Музика у Србији

 

Да бисмо добили информације о почецима српске музике, морамо се вратити у време старих Словена. Данас знамо и да су племена имала заједнички глагол: пјети (певати) и именицу пјесн (песма), а археолошки подаци говоре нам о музичарима, певачима и свирачима, као и о инструментима које су свирали.

У средњем веку и у Србији се музика развијала пре свега у цркви. За то су највише заслужни Ћирило и Методије, који су у деветом веку у богослужење увели словенски језик, који се и данас користи, а зовемо га старословенски језик. У црквама се певало једногласно уз пратњу хора, што је пракса коју и данас срећемо. Хор је певао дуге лежеће тонове који се зову исон. Мелодије су биле подељене на осам музичких модела, због чега су се и збирке у којима су записиване те мелодије звале Осмогласник. Творац Осмогласника био је Јован Дамаскин.

И у традицији српске музике проналазимо облике црквеног појања источнохришћанске цркве, тако да и сами можете закључити који су корени православне музике! Централни богослужбени обред, а самим тим и музички обред је литургија, а проналазимо и друге облике црквеног појања, као што су химна, стихира, тропар, кондак и ирмос. 

Поједини српски средњовековни музички рукописи писани су специјалним нотним знацима који се зову неуме. Њихови аутори су били Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин.

Музика је у то време коришћена и у свакодневном животу, и на двору и у народу. У држави код Немањића била је у саставу дворског церемонијала, а била је  и део народне традиције. Током робовања под Турцима од средине 15. века, народ је, кријући се, певао уз гусле и свирао у тамбуре, зурле, тапане и још неке инструменте. Њихово музицирање помиње се и у народним песмама.

На споменицима српске средњевековне ликовне културе од краја 12. до половине 18. века, могу се видети бројни инструменти који нам указују на богати средњевековни инструментаријум код нас: тасови, бубњеви, рогови и трубе, разне врсте лаута и псалтериони.

О активнијем музичком животу у Србији може се говорити тек од времена после другог српског устанка, а то је било време прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Желећи да се у дворском начину живота изједначи са осталим европским владарима, кнез Милош је основао оркестар са професионалним музичарима. Оркестар је свирао на дворским и државним свечаностима и, према потреби, за црквене  празнике. Ансамбл је водио Јосиф Шлезингер, који је у то време радио као професор музике деци богатије властеле и организатор музичког живота.

Најзначајнији представници српске музике у 19. веку су Корнелије Станковић, Даворин Јенко, Стеван Стојановић Мокрањац и Јосиф Маринковић.

Корнелије Станковић (1831–1865) је први српски школовани композитор. Такође, био је пијаниста и хоровођа. Као композитор посебну пажњу поклањао је српској духовној и световној фолклорној традицији, која се нарочито препознаје у његовим хорским композицијама.

У Бечу је, као млад композитор извео своје прве композиције, а међу њима су биле и две Литургије. по доласку у Сремске Карловце проучава и записује српско црквено појање.

Године 1863. долази у Београд где преузима дужност хоровође Београдског певачког друштва од дотадашњег хоровође Милана Миловука. Са овим ансамблом често путује по Србији. Концертира и сам, приређујући пијанистичке концерте. На тим путовањима бележио је и народне мелодије. Био је први српски мелограф. Посебну пажњу поклањао је духовној и световној музици насталој у народу, чије је мелодије промовисао по Србији и ван ње.

Композиторски рад Корнелија Станковића састоји се од хармонизација народних мелодија за хор и клавир, усклађених према потребама и извођачким могућностима тадашње средине. Његове једноставне хорске обраде у класично-романтичном стилу значиле су за тадашње прилике у српској музици велики напредак. Био је необично цењен од српске грађанске класе прошлог века, са чијом је идеологијом био тесно повезан.

Станковићева  историјска заслуга највише је у томе што је забележио и сачувао од заборава народне мелодије свог времена и указао на велико културно богатство које се у њему крије.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/budilnik-uspavanih-duhova

На деловање Корнелија Станковића надовезује се и рад Даворина Јенка (1835–1914), словенца по рођењу, али композитора који је оставио посебан траг у српској музичкој историји. Он је био Станковићев наследник на месту хоровође „Првог београдског певачког друштва“.

За српску музичку историју још је значајније његово деловање на месту капелника у Народном позоришту у Београду, а то је значило да је био диригент и уметнички директор ове уметничке куће. С обзиром да је радио у позоришту, његова дела су углавном везана за музику за представе, те се сматра и родоначелником новог жанра, који се зове комад с певањем.  Комад с певањем био је назив за сценска дела у прози са музичким тачкама. Ова сценска форма била је изузетно популарна у Србији и Војводини у 19. веку.

Први комади са певањем били су изведени на двору кнеза Милоша Обреновића. Својим садржајем и музиком развијали су патриотски дух. Комад с певањем је одиграо важну улогу у стварању српске опере.

Станковић је за ондашње позоришне комаде, разноврсне по стилу, садржају и квалитету, писао музику лаког, салонског и популарног жанра, најчешће у народном духу за романтично-херојске националне драме српских књижевника, као и музику са стилизованим народним мотивима за домаће популарне народне комаде.

Поред музике за позориште, Јенко је писао музику претежно вокалног карактера. Као изразити представник музичког романтизма, Јенко је српској музици прокрчио нове путеве, по којима је почела да хвата корак са европском музичком традицијом.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856–1914) био је српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из 19. у 20. век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Завршио је гимназију у Београду, уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва „Станковић“, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији, а од 1901. као предавач појања у Богословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данашње име „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).

Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија „Херувимска песма“, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у fis-mollu, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...

Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Генерацији Стевана Стојановића Мокрањца припада и Јосиф Маринковић (1851–1931), композитор који је родоначелник српског лида, односно српске соло песме. За разлику од Мокрањаца који је стилизовао народне мелодије, Маринковић је првенствено композитор оригиналне инвенције, мада и у његовом опусу проналазимо дела у којима је користио фолклорне записе. Поред соло песама, из опуса овог аутора издваја се духовна музика, посебно Литургија.

Рођен је у Врањеву код Новог Бечеја, умро је у Београду 13. маја 1931. Образовао се у Петроварадину, Врбасу и Новом Саду. Основно музичко образовање пружио му је професор Драгутин Блажек на Учитељској школи у Сомбору. Маринковић је студирао музику у класи Франтишека Скухерског у Оргуљашкој школи у Прагу између 1873. и 1881. Кратко време је провео у Бечу (1886–1887) учећи код Едварда Хенсилка на Универзитету. Вратио се у Београд 1881. и ту је остао до смрти.

Радио је као диригент и композитор у хоровима „Прво српско певачко друштво“, академском хору Обилић“, Српско - јеврејском хорском друштву итд. Компоновао је у континуитету, радио је и као наставник музике (на теолошком семинару, учитељској школи и Другој мушкој гимназији). Дописни члан српске академије наука и уметности постао је 1907.

Маринковићев стваралачки опус чине углавном вокална дела: световне и духовне a capella композиције, затим соло песме и хорови уз пратњу клавира.

 

Као што су Стеван Стојановић Мокрањац и Јосиф Маринковић представљали одређене потпуно изграђене стваралачке личности које су дале правац развоју српске музике, тако је и са појавом Петра Коњовића, Стевана Христића и Милоја Милојевића. Иако заједничко стилско јединство међу њима не постоји, српска музика креће одређеним током и добија јаснију физиономију. Оно што је ипак заједничко тој тројици композитора то није само временска подударност њиховог деловања, нити само виши уметнички и технички ниво њихових композиција, него и њихова савременост, за оно време, у европском смислу. Њиховим стваралаштвом српска музика почиње да иде у корак са истоветним савременим европским струјањима, престајући са дотле уобичајеним закашњењем у погледу стилске усмерености, раскидајући дефинитивно са романтизмом.

Станислав Бинички (1872–1924) заузима истакнуто место у српској музичкој историји у различитим гранама своје делатности: стваралачкој, извођачкој, педагошкој и организаторској.

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору „Обилић“. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски Марш на Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др. Као композитор често је сарађивао са Браниславом Нушићем, за чије је комаде изведене у Народном позоришту писао музику.

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача Concert Gramophone Record (претпоставља се да је снимак из 1910.) са снимком војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду Народне библиотеке Србије.

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.

 

Стеван Христић (1885–1958) је српски композитор. Својом свеукупном делатношћу је био један од најистакнутијих композитора у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је лични музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодији, хармонији и инструментацији. Ово је учинило да његова музика буде слушљива и блиска широком аудиторијуму. Пред премијеру балета „Охридска легенда“ изјавио је:

„Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо...“

Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Упоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924–1935, а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948–1950), а затим и редовни (од 1950.) Српске академије наука и уметности (САНУ).

Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем Чучук Стана (1907), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертне композиције, Симфонијску фантазију за виолину и оркестар (дипломски рад у Лајпцигу) и Рапсодија за клавир и оркестар. Његова најзначајнија и најпознатија дела су ораторијум Васкрсење (први у српској музици), изванредно Опело у b-moll-у, једина довршена опера Сутон и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет Охридска легенда.

 

Петар Коњовић (1883–1970) је српски композитор. Рођен је у Чуругу, а гимназију је похађао у Новом Саду, да би, завршивши четврти разред, прешао у Српску учитељску школу у Сомбору, у то време једно од жаришта музичког живота на овоме подручју.

Као пре тога Јосифу Маринковићу, и Коњовићу је музику предавао Драгутин Блажек, искусни хоровођа и музички писац. Коњовић је брзо стао пред хор, а Сомбор је чувен по неговању овог типа музике, да би убрзо, већ 1903. написао и свој први опус – оперу Женидба Милоша Обилића (или Женидба Милошева), користећи се уџбеницима који су му били при руци и Веберовим Чаробним стрелцем. Његов савременик и друг, Вељко Петровић овако говори:

„Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!“

Деловао је као хоровођа и наставник у Земуну, да би касније предавао у Српској музичкој школи у Београду, све до Првог светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, премијеру доживљава у Загребу, због цензуре измењеног наслова у Вилин вео, деловао је и као инспектор за музику у Министарству просвете (1921), а потом постаје директор Опере у Загребу (до 1926), затим управник позоришта у Осијеку, па у Сплиту и Новом Саду. Године 1933. враћа се у Загреб где остаје до 1939. године, када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и ректор. Године 1946. изабран је у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од 1948. до 1954. године.

Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Био је окупиран вокалном музиком. Годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. У овом жанру доследно се ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на музичку традицију Модеста Мусоргског и Александра Бородина, а посебно на Леоша Јаначека, но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.

На подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у c-mollu из 1907. године, Јадрански капричо за виолину и оркестар, симфонијска поема Макар Чудра (према Максиму Горком,), два гудачка квартета (d-moll и f-moll), дувачки квинтет за Шекспиров Сан летње ноћи и као његово најзначајније дело Симфонијски триптихон, састављен из инструменталних делова његове опере Коштана.

Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и пет опера: оперски првенац Женидба Милошева (Вилин вео), затим Кнез од Зете (према Лази Костићу, 1929), Коштана (1931), комична опера Сељаци (према Веселиновићевом Ђиду, 1952) и последња опера Отаџбина (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића).

Милоје Милојевић (1884–1946) био је српски композитор и музиколог. Похађао је гимназију у Београду и Новом Саду, а музику је студирао у Минхену. Учитељ певања у гимназији, професор Музичке школе, асистент и доцент за историју музике на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1925–1939) и професор Музичке академије (1941–1946). Организатор Камерног удружења наставника Српске музичке школе (1911), оснивач и уметнички руководилац универзитетског камерног удружења Collegium musicum (1925), диригент Првог Београдског певачког друштва и Обилића, музички критичар Политике (1921–1941) и Српског књижевног гласника (1908–1941), покретач и главни уредник часописа Музика (1928).

Ученик и идејни настављач Стевана Мокрањца, Милојевић је поставио своје музичко стваралаштво на широку и чврсту подлогу народне музике; у аутентичном фолклорном мотиву тражио је само инспирацију за оригинално стварање у духу оних ритмова, мелодијских и психолошких особености које народна музика носи у себи. Утицаји Рихарда Вагнера и Рихарда Штрауса (хроматика и композициона техника), француског импресионизма, модерне чешке музике и словенског експресионизма (Модест Мусоргски, Игор Стравински) учинили су линију његовог стваралачког развоја вијугавом, али су јој дали ширину, сложеност и разноликост.

Полазећи са позиција идеалистичке музичке естетике, Милојевић је као музички критичар, и поред извесних субјективних ставова, успео да одржи строги и објективни критеријум и да буде регулатор музичког живота у прелазном периоду из примитиве у већи, шири и свеобухватнији замах европског карактера. Он није био само пасивни хроничар; уочавао је горућа питања и кључне проблеме музичког живота и ангажовано се борио за њихово решење. Његове критике писане су литерарно речитим, бујним, романтичарски надахнутим стилом.

Његова најзначајнија дела припадају различитим жанровима: Смрт мајке Југовића је симфонијска поема. Написао је дело Интима за гудачки оркестар. Лирска сифмонија написана је за соло тенор и групу инструмената на стихове француских песника. Написао је велики број дела за хорске ансамбле. Обрађивао је народне мелодије и писао дечју музику. За клавир је написао неколико значајних дела, међу којима се издвајају Мелодије и ритмови Балкана.

Средином тридесетих година 20. века на српску музичку сцену ступа нова генерација композитора, чије је деловање обухватило и време после Другог светског рата. Неки од њих припадали су тзв. „прашкој групи композитора“, јер су своје музичко образовање стицали у Прагу, а дела им се одликују савременим европским музичким тенденцијама тога доба. Овој групи припадају Миховил Логар, Драгутин Чолић, Милан Ристић, Љубица Марић, Станојло Рајчић и Војислав Вучковић. Друга група композитора више је орјентисана ка фолклору. Њој припадају Миленко Живковић, Јован Бандур, Михаило Вукдраговић, Марко Тајчевић, Предраг Милошевић и Светомир Настасијевић.

Ова генерација аутора снажно је покренула музички живот код нас, организујући концерте на којима су се изводила дела српске музичке литературе, као и многа већ афимисана, а неизведена дела еврпских композитора.