Ренесанса

РЕНЕСАНСА У УМЕТНОСТИ

            Почетком 14. века у Европи се дешава духовни преображај, који је симболично означио почетак новог доба – ренесансе. Реч ренесанса значи препород, а потиче од латинског облика renasci, односно италијанског renascita, што значи поново се родити.

            Ренесанса је симболично требало да означи ново рађање уметности, засноване на идеји хуманизма, у којој је човек постао мера за вредност. У средњем веку човек је био окренут богу и вери у загробни живот, а у ренесанси је сам себи важан. Литература која је о уметности писана између 14. и 16. века показује да се и однос према уметницима као друштвеним и креативним бићима знатно променио. Пред сам крај ренесансе и њихов стил сматрао се важним, а не само техничко умеће као до тада.

            Научна открића тог времена подстакла су нове начине размишљања, од којих су се многи супротстављали ономе што је проповедала црква. Ренесанса је период у коме се код уметника јавило интересовање за етничке особености различитих народа. Приметно

је било и занимање за природу као вид уметничког трагања за самом суштином човека. Уметност ренесансе карактерише и повратак античким вредностима, али не као имитирање дела античке уметности, већ као трагање за инспирацијом у уметничким вредностима тог времена.

            Ренесансна уметност дала је врхунске уметнике из различитих области. Посебно се издвајају велики италијански сликари Леонардо да Винчи и Микеланђело Буонароти. Затим италијански песник Данте Алигијери, енглески писац Вилијем Шекспир, шпански писац Мигел де Сервантес.

 А период ренесансе остаће запамћен и по открићу техника штампања металним помичним словима, за шта је заслужан Јохан Гутенберг.

РЕНЕСАНСА У МУЗИЦИ

            Ренесанса у музици обухватила је период од 14. до 16. века. То је било доба када музичка уметност постаје све важнија. Њен значај није се огледао само у богатијем музичком животу већ и у општем ставу према њеној улози. Музика почиње да се сматра одразом друштвеног статуса и доброг васпитања сваког човека. Музика ренесансног периода не развија се само у цркви већ и изван ње: на трговима, на дворовима богатих племићких породица, у кућама богатије властеле. То је допринело индивидуализацији музичког израза и његовом приближавању човеку.

            У ренесансној музици је доминирала вокална музика, али је приметна и све већа употреба инструмената, што је указивало и на развој инструменталне музике. Музику карактеришу хомофонија и полифонија.

            Хомофонија се јавља у вишегласним композицијама. Овај термин односи се на међусобни однос између деоница. Код хомофоније један глас има водећу улогу, а остали су у улози пратње. У доба ренесансе најчешће је коришћена за игре.

            За полифонију је потребно најмање два гласа или два инструмента, дакле користи се у вишегласним композицијама. Она настаје тако што свака појединачна деоница прати своју мелодију, која може, а не мора бити иста са другим деоницама. Све деонице заједно стварају складну целину у којој ни једна мелодија нема доминацију над другом.

            Музика у ренесанси заснована је на лествицама које се зову модуси.

РАЗВОЈ ДУХОВНОГ И СВЕТОВНОГ ВИШЕГЛАСЈА

            У музици ренесансе развијају се и добијају своју коначну форму главни облици тог периода: мотет и миса, у црквеној традицији, и мадригал и шансон, у световној.

            Мотет је вишегласни музички облик. Проналазимо га још у средњевековној уметности. У ренесанси је најчешће петогласан. Заснован је на црквеном тексту. Пише се у једном ставу.

Миса је богослужбени облик који, такође, проналазимо и у средњевековној уметности. У ренесанси су, у почетку, писане за хор и солисте без оркестарске пратње, а током 16. века, са развојем инструменталне музике, овај облик добија и пратњу. Пише се у випе ставова.

            Мадригал је вокални музички облик световног карактера. Настао је из средњевековног мадригала, који је имао црквени карактер. У ренесанси су често писани на текстове Петрарке, Бокача и Микеланђела. Компоновали су га најчешће за пет гласова, уз коришћење полифоније.

Шансон је, такође, световни музички облик, који има свој почетак у средњевековној музици. Најчешће је писан као трогласна песма, без инструменталне пратње, коју проналазимо у делима која су настала у 16. веку.

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ПРЕДСТАВНИЦИ РЕНЕСАНСНЕ ВОКАЛНЕ МУЗИКЕ

            У доба ренесансе вокална музика имала је већи значај од инструменталне. Већина композиција писана је за хор a cappella, а многе од њих компоноване су за велики број гласова. У вокалној музици значајно место заузима имитација. То је композиторски поступак при коме један глас донесе тему, а затим ту тему у другом тоналитету имитира други глас. Уколико има више гласова имитација може да се спроведе кроз све гласове.

            Најзначајнији представници ренесансне вокалне музике јесу Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина и Орландо ди Ласо. 

Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина (1525–1594) један је од најзначајнијих представника ренесансе. Оснивач је римске школе компоновања. Био је оргуљаш и учитељ певања. Више година провео је на месту капелника у многим црквама, те је и већина његових дела црквена. Написао је више од 100 миса, а његов стваралачки језик постао је узор вокалне полифоније 16. века, на основу кога се данас проучава епоха

Миса папе Марчела једно је од најпознатијих Палестрининих дела. Њен назив открива коме је посвећена. Као и већина ренесансних миса састоји се од пет карактеристичних ставова. Писана је за шестогласни хор а cappella.

            „Кириjе“ је први став мисе. Обрати пажњу на имитацију на почетку дела, односно како гласови наступају један по један, са једним тактом закашњења, на начин да се стиче звучни утисак као да се наслојавају. Запази како шест гласова на моменте звуче као оргуље.  

Миса Бревис је компонована 1570. године. Њен назив значи „кратка миса“ и често се у тој форми може пронаћи у делима европских композитора. Писана је за четири гласа: сопран, алт, тенор и бас.

            За разлику од претходног примера који је карактерисала имитација на почетку дела, приликом слушања става „Кириjе“ Мисе Бревис обрати пажњу на акордску структуру звука, код кога се постиже ефекат да сви главови истовремено доносе текст. Зато за ову композицију кажемо да је хомофона. 

            Орландо ди Ласо (1530–1594) један је од најзначајнијих представника ренесансне световне музике16. века. Пореклом је био Холанђанин, а његов најплоднији период рада био је у Риму, где је имао сопствену дворску капелу. Ту је у потпуности развио своје стваралачке способности и компоновао највећи број дела.

            Стваралаштво ди Ласа обухвата све ренесансне вокалне музичке форме, али не и инструменталну музику, која је у то доба тек била у повоју. Написао је више од 2.000 композиција.

Композиција Echo ( Ехо) по облику је виланела. Писана је за два хора а cappella, која певају наизменично, што ствара утисак еха.