Џез музика

Џез (енгл. jazz) је музички стил који је настао у Сједињеним Америчким државама почетком XX века у тренутку када је “дошло до спајања црначке духовне и световне музике са европским инструментима“.

Када су први робови доведени из Африке, оно што су донели са собом био је сложени ритам који се само може наћи тамо, у њиховој прадомовини. Оно што су надаље чинили било је да слушају хришћанску службу, која је обављана на плантажама где су припадали, и посматрали шта ради свештеник, удубљујући се временом у текст током обреда. А, тај текст је врло често говорио о бољем животу, оном који робове чека када умру и оду у рај. Тада ће они моћи да буду на небу и душа ће им бити слободна. Па су и мелодије, које су пратиле песме певане при служби, разумљиво биле најчешће меланхоличне, зато што су они сами били веома тужни. То је дакле, сами почетак њихове америчке музике. 

Из црначке духовне музике, из њених корена, стигао је блуз, потом џез, соул, ритам и блуз, и тек онда госпел. Госпел музика, какву познајемо данас, не говори више о умирању, напротив, позитивна је и пуна радости.

Госпел музика се одликује извођачима који је изводе искључиво у верске сврхе. Временом су се појавили госпел уметници који га користе у световном контексту, понекад чак и у ноћним клубовима. Захваљајући томе, госпел је временом стекао значајан утицај на америчку забавну музику и допринео стварању нових музичких стилова као што је нпр. соул...

Постоји разлика између госпел музике и црначке спиритуалне, духовне музике. Спиритуал (или негро спиритуал) (слободни превод духовна музика или црначка духовна музика) је назив за песме које су амерички црнци створили у доба робовласништва, као и за њихове касније прераде и аранжмане.

Многи бели људи су, нарочито од шездесетих, заволели ритам и блуз, стварајући од тога основ „беле“ популарне музике, односно рокенрола, који је афирмисао мноштво оригинално „црних“ жанрова. Рекло би се зато да црначка духовна музика и све што је из ње проистекло у међувремену престају да се искључиво обраћају црном човеку.

Води порекло из Регтајма (енгл. Ragtime, Rag-time, Rag time). Регтајм је музички жанр настао крајем 19. века и био популаран између 1896. и 1918. године. Један од најпознатијих музичара тог времена је био Скот Џоплин који је имао надимак „Краљ регтајма”.

Основне музичке карактеристике џеза су: синкопа, вибрато и стална музичка пулсација у такту 4/4, која нема одговарајућу паралелу у класичној музици. Најуобичајенија форма је тема са варијацијама које се импровизују на стални хармонски скелет оригиналне теме. Услед тога су ствараоци у џезу извођачи, а не композитори као у класичној музици. 

Централни инструмент сваког џез-ансамбла је бубањ са помоћним удараљкама, који са клавиром, гитаром и контрабасом чини ритам-секцију. Нарочито се примењују дувачки инструменти (саксофон, кларинет, труба и тромбон, мада се понекад користе и флаута, обоа, рог и вибрафон). Величина ансамбла варира од трија до пуног симфонијског џез-оркестра, у коме сваки инструмент може имати улогу солисте. Док у малим ансамблима сви инструменти импровизују на задату тему, џез-оркестар се служи писаним аранжманима, а импровизују само поједини солисти.

Мада џез музика не искључује могућност плесања, она се приближава више типу класичне концертне музике него плесној музици и оштро се разликује од шлагера.

У историјату џеза први период, назван „Њу Орлеанс“ по месту настанка, настао је мешавином музике америчких црнаца и европске музике, а завршава се око 1918. године.

После Првог светског рата створен је нови стил, назван „диксиленд“, у коме важну улогу има колективна импровизација.

Око 1930. године, неколико истакнутих музичара, међу којима кларинетиста Бени Гудмен, створило је тзв. „свинг“, који се ослања на звучност великих оркестара и писане аранжмане.

У току Другог светског рата, заслугом саксофонисте Чарлија Паркера, пијанисте Телонијуса Монка и трубача Дизија Гилеспија, створен је стил по имену „би-бап“. – Он се од свинга разликује ситнијом ритмичком поделом и већом хармонском сложеношћу, у којој се огледа утицај европске музике.

Даљи корак у истом правцу представљао је и „кул“, створен око 1950. године док је последња струја, настала око 1956. године, названа „модерн бап“ (modern bup).

Развој и врсте џеза

Као и свака музичка врста и џез музика има своје подврсте. У џез музици то су диксиленд, свинг, бибап, џез рок, симфонијски џез и други.

Диксиленд је стил који обједињује елементе блуза и регтајма. Са овим стилом први пут се појавила и сам реч џез (jazz). Диксиленд се појавио у Њу Орлеансу, а потом се проширио широм Америке. Типични диксиленд или Њу Орлеанс џез (New Orleans Jazz) како су га још звали, изводила је мала група, од пет до осам, музичара. Основна карактеристика стила јесте групна импровизација. Музичари су за импровизацију користили мелодије познатих маршева, црквених песама, регтајма или блуза.

Свинг се појављује у првој половини 20-тог века. Карактерише га чврста ритмичка секција, умерени или брзи темпо и синкопирани ритам. Свинг музику најчешће је свирао велики извођачки састав, који се зове биг бенд (big band), а саксофон је добио једну од водећих улога. Познати представници ове музике су пијаниста Дјук Елингтон, трубач Глен Милер и, како су га називали, Краљ свинга – кларинетиста Бени Гудмен. Њихови оркестри су тридесетих и четрдесетих година 20-тог века били подједнако популарни као рок састави педесетих година. Најпознатије певачице су биле: Били Холидеј, Ела Фицџералд, Сара Вон.

Бибап (bebup) је џез правац кога карактерише брзи ритам. Ова музика потпуно је различита од лаганих плесних ритмова великих свинг оркестара. То је био први стил који је био намењен слушању, а не игрању. Обично га изводи мањи џез састав. У овој композицији то су клавир, тенор саксофон, контрабас и бубњеви.

Најпознатији музичари су били саксофониста Чарли Паркер, трубач Дизи Гилеспи и пијаниста Теолонијус Монк.

Комбинацијом џеза и других музичких жанрова добиле су се још неке подврсте џеза. Џез рок  (jazz rock) настао је крајем шездесетих година прошлог века комбинацијом џез и рок музике. Нови стил је ујединио џез импровизацију са звуком електричне гитаре и чврстим ритмом рока. Најпознатији представник овог правца био је Мајлс Дејвис.

Спајањем џеза и симфонијске музике настао је симфонијски џез. Његов оснивач био је амерички композитор Џорџ Гершвин, а позната дела која су писана овим стилом су Рапсодија у плавом за клавир и оркестар и опера Порги и Бес.

Историја џеза у Србији

У време када је џез настајао у Америци, Србија се борила за коначно ослобођење од Турака, кројила границе и стварала своју државу. Била је заостала, сиромашна, са огромним бројем неписмених. Док су се, пар стотина километара даље, у Бечу, компоновале симфоније, у Србији су гуслари „Слепац“ Пантелија и Недељко „Свирац“ били чувени музичари. Словенци и Чеси су били једини професори дувачких инструмената, клавир су свирале само девојчице из старих београдских породица, а дечаци су учили да свирају виолину.

Учили су се углавном француски и немачки језик, док је англо-америчка култура била прилично „страна“ нашем поднебљу. Први снимци српских џез музичара начињени су тек педесетих година, тако да су нам сведочења савременика попут Бубише Симића, Боривоја Симића, Предрага Ивановића и других једини извор за истраживање ове музике у Србији.

Јуна 1925. године Милан Павловић је донео први алт-саксофон у Београд. Као потомак имућних родитеља, школовао се у Швајцарској, а касније у Паризу, на Сорбони. У Паризу се упознао са џез музиком и почео је да свира саксофон. Свакако треба поменути и гитаристу Мирка Марковића, који је добијао џез плоче из Америке, и вероватно је Радио Београд, његовом заслугом, крајем тридесетих година пуштао снимке Дјука Елингтона. Биоскоп „Славија“ је касних тридесетих, давао серију филмова Бродвејске мелодије, који су били главни извор информација о америчком џезу за београдску публику. Ове филмове музичари су гледали небројено много пута, како би „скинули“ песме и аранжмане.

Долазак једног Немца, тачније Аустријанца, крајем 1942. и почетком 1943. године, био је изузетно значајан за развој џез музике у Београду. То је био Фридрих Мајер, који је у Београд стигао по казни, јер је јавно износио своја антифашистичка уверења. Постављен је за диригента оркестра Радио Београда. Захаљујући њему и његовој одважности, Београд је за време окупације могао чути још нешто сем немачких парадних маршева. Он је на Радио-Београду (Зендер-Белград), под немачким насловима потурао оригиналне америчке џез стандарде. Имао је одобрење немачких власти да слуша стране радио станице, па су чланови његовог оркестра користили ову привилегију, да у његовој кући слушају џез.

После Другог светског рата информације о џезу су добијане на два начина: преко емисија радио станице Глас Америке у емисији „Сат за Џез“ Вилиса Коновера, без могућности да се сниме на магнетофоне, јер их није било, а они одважнији могли су да се информишу у Америчкој читаоници.

Душан Видак је 1947. године основао велики џез оркестар при КУД „Полет“, који је извео први џез концерт у Београду 1948. године. Оркестар Радио Београда је основан 1948. године.

Педесете су године процвата за београдски џез. Тада је основано обиље малих састава, основано је и Удружење џез музичара, фебруара 1953. године на иницијативу Душана Видака. Значајно је и оснивање Одсека за трубу на Музичкој академији 1950. године.

Поменути оркестар Радио Београда је почео са радом 18. јануара 1948. године, као Забавни оркестар, који је 1953. године преузео Војислав Симић. Следеће године оркестар је подељен на гудачки и дувачки, Симић је постао диригент дувачког оркестра. Овај оркестар је провео месец дана у Лајпцигу 1957. године, значајна су и гостовања у Чехословачкој и Пољској 1956. године, а 1960. године добио је прву награду на фестивалу у Жуан Ле Пену у конкуренцији великих европских оркестара. Свирали су домаће композиције: „Шетња удвоје“ Јоже Прившека, „Поздрав Бејзију“ Војислава Симића и „Од срца срцу“ Боривоја-Боре Роковића. После овог успеха оркестар је променио име у Џез оркестар Радио Београда.

Крајем тих златних педесетих Београд је добио и своју прву џез сцену.

Свакако један од битних, ако не и најважнији догађај за београдску џез сцену био је покретање и одржавање Њупорт фестивала, у јесен 1971. године. Дом омладине је преузео на себе ризик да организује вишедневни фестивал џез музике. Цео пакет су преузели од оснивача и организатора чувеног њупортског фестивала, који је почео 1954. године. Под називом Њупорт џез фестивал, Београд је добио фестивал светског ранга. Концерти су се одржавали у Дому синдиката, а џем сешни у Дому омладине.

Фестивал је отворио Дјук Елингтон, 31. октобра 1971. године. Учесници првих неколико фестивала били су најзначајније личности џеза, углавном са америчке сцене (Дизи Гилеспи, Телонијус Монк, Мајлс Дејвис, Чарлс Мингас, Дејв Брубек, Оскар Питерсон...). Током двадесетак година колико се фестивал одржавао Београд је угостио највећа и најзначајнија имена џеза, набројаћемо само нека: Стен Гец, Сони Ролинс, Чет Бејкер, Каунт Бејзи, Модерн џез квартет, Ахмед Џамал, Херби Хенкок, Елвин Џонс, Ведер Рипорт и многи други. Овај фестивал је био цењен на светској џез сцени.